Марк Твен

m-tven

Advertisements

Слика

Немушти језик – предност или невоља

Многи хероји у филмовима имају магичне моћи помоћу којих спашавају људе од зла. Мислим да у неком филму или серији на које се троши велики новац треба да се нађе и моћ немуштог језика. Способност која човеку омогућава да разуме животиње, биљке и шта већ не са собом носи много добрих ствари, али и многе проблеме. У једном тренутку, немушти језик је нешто што би сваки човек пожелео, а у другом је нешто о чему човек не би ни размишљао. Као што је у народној бајци чобанин упао у велики проблем због немуштог језика, то би могло да се деси и у стварном животу. Као што се чобанин обогатио због немуштог језика, то би некоме могло да се деси и у садашњем времену. По мом мишљењу немушти језик је ипак једно велико богатство које се не може измерити килограмима. Немушти језик је знање о мајци природи. Брине ме једино што би то знање могло да припадне неким злим људима који би га искористили у зле сврхе. Највредније је богатство које си сам зарадио или заслужио. Да ли је немушти језик предност или невоља, зависи од човека који га поседује. Жао ми је што немушти језик постоји само у нароном веровању, или ипак постоји и у стварности? У будућности желим да видим један добар домаћи филм о немуштом језику.

Огњен Ђукић 8/1

Игра

„Ко уме да се игра,

никад неће остарити“

Душко Радовић

Deca-igra-priroda

ФЛЕРТ2014

IMG_3047

У суботу 27.9. 2014. године имали смо изузетну част да присуствујемо додели награда на четвртом по реду Фестивалу лепе речи – ФЛЕРТ 2014 који је одржан у Плавој сали Општинског суда у Тителу. Организатор је било Друштво српско – руског јединства „Тител“, а Фестивал је установљен поводом обележавања Европског дана језика.

Литерарни конкурс је расписан за основце, средњошколце, студенте и одрасле. Пријавило се преко 300 кандидата из Србије и иностранства (Република Српска, Грчка, БиХ, Бугарска, Црна Гора). Они су конкурисали песничким, прозним и сатиричним остварењима на српском и руском језику. Међу одабраним радовима нашли су се и радови наших ученика.

Ивана Милидраговић 8/2 и Ива Јовановић 6/4 добиле су признање за прозни рад (  „Моје будуће занимање“ и  „Моја бајка“ ) , а Милош Урошевић 6/4 за песму „Салвета“.
Њихови радови су објављени у „Тителтеки“, Зборнику победничких и одабраних радова.
IMG_3040
IMG_3039
IMG_3037
IMG_3042
Ученици и њихови родитељи били су веома срећни и задовољни што су  ишли у Тител да приме своја признања. У њиховим радовима су остали сачувани дивни и непоновљиви тренуци инспирације и маштања који су обогатили њихово детињство.
Постоје ствари које не могу да се плате новцем, а то су истовремено и оне које се тешко могу исказати речима.
Хвала организатору на дивно проведеном дану, као и родитељима на подршци.
IMG_3049      IMG_3050 IMG_3051   IMG_3068
IMG_3069

IMG_3075IMG_3053

IMG_3058

Моја бајка

На обалама великог океана постојало је моћно царство. Његови становници често су били сведоци великих сукоба око престола. Сукобе је изазивала царичина зла сестра, која је била незадовољна својим положајем на двору. Својим вештичарењем и црном магијом покушавала је да срећну царску породицу доведе до пропасти. Циљ јој је био да влада. Није бирала средства. Због тога је нико није волео.

Царску породицу чинили су два принца и једна принцеза. Двор се налазио на највишој стени изнад океана. Често су користили своје лађе за крстарење и обилажење острва. Једном приликом задесила их је велика олуја. Све је то било масло зле царичине сестре. Таласи су их бацали, јарболи се ломили. На крају су сви завршили у води. Највећи део њих спасила је лађа која је туда пролазила. Нису успели да нађу једино малу принцезу. Тражили су је три дана и три ноћи. Све је било узалуд. Нико није могао да претпостави да је она преживела тако што су је таласи, онако малену, избацили на обалу једног малог острва. Лутајући по острву наилазила је на необичне призоре. Сетила се приче коју јој је мајка-царица причала. То је прича о земљи у којој влада мир, у којој су сви срећни и у којој се и највећи непријатељи у животињском царству слажу. А све је то била заслуга једне старице. Када ју је срела, испричала јој је како се ту затекла. Старица ју је саслушала, утешила и помогла јој да се прилагоди месту где се нашла. Научила ју је племенитим вештинама и како да се споразуме са животињама. Године су пролазиле, а девојчица је све више осећала носталгију, жељу да се врати својој кући и страх за породицу и свој народ. Старица је то приметила и одабрала тренутак да јој каже и целу стину о себи. Испричала јој је да је и она некада живела у том царству, да је била најбоља пријатељица њене зле тетке, али да није прихватила њен захтев да злим чинима уништи владаре. Због тога ју је ова казнила и послала на удаљено острво. Своје избеглиштво старица је искористила да ојача своју белу магију и стрпљиво сачека тренутак повратка у своју земљу. Тај тренутак је дошао. Одлучиле су да се на крилима змајева врате тамо где припадају.

Сазнање да је принцеза жива дало је велику снагу народу и царској породици у борби против царичине зле сестре. Увидевши да јој следи пропаст прихватила је нагодбу како не би била прогнана. Морала је да призна владаре и да престане са вештичарењем.

Ива Јовановић 6/4

bajkа

Салвета

salveta2

Доручак, ручак, вечера
Све ми се лепо сервира,
Само ми нешто смета,
Поред тањира салвета.

Када су палачинке са џемом,
А понекад са еурокремом,
Када је супа или паштета,
Поред тањира салвета.

Салвете су за мало дете,
За баке или за деке.
Ја све брзо смажем,
Не стигнем да се умажем.

Милош Урошевић   6/4

Коњ Марка Краљевића – Шарац

Најславнији српски коњ је легендарни Шарац Марка Краљевића. Као што је Марко највећи јунак у српском предању, тако је и Шарац у тим причама и песмама коњ над коњима, митолошко чудо, божанско биће. Шарац је, иако коњ, можда најлепша метафора српског епа. „Српски песнички геније дао је Шарцу људске особине, чак особине једног краља, његовог господара, што је задивило великог Гетеа, који је једном, усхићен том духовном параболом, рекао да су сви светски легендарни коњи, у односу на Шарца, само обична ждребад“.

марко2

Пре Шарца, Марко је променио много коња. Ниједан коњ му није био по вољи, нити је могао да испуни Маркове захтеве. Марка је могаo носити само крупан и јак коњ, одгајан и обучен на најбољи начин, који ће имати снаге да се носи са непријатељским коњима. Легенда каже да је Марко једном, на путу за град Костур, сусрео неке кириџије и купио од њих шарено, губаво ждребе. Учинило му се да ће од њега бити добар коњ; узео га је за реп да њиме омане око себе као што је и са осталим коњима чинио, али се ово губаво ждребе није дало ни помаћи са места. Марко је ждребе излечио од губе и научио га да пије вино:

„Пола пије, пола Шарцу даје“ (Марко Краљевић и Арапин)

После је оно израсло у великог и лепог коња – чувеног Шарца. У свакој борби, Марко је могао да се ослони на њега, а чак је и разговарао са њим као са пријатељем:
„Јао Шаро, моје десно крило“ (Марко Краљевић и вила)

Шарац је имао натприродне моћи. Био је, пре свега, крилат као Јабучило, али су његова крила била невидљива. Служио се њима само у безизлазним случајевима или када је Марко водио борбу с вилама, змајевима и другим алама.
Шарац је био и видовит коњ. Знао је да предвиди многе догађаје па да то саопшти своме господару на разне начине: рзањем, њиском, поигравањем, копањем ногама. Шарац је чак предвидео и смрт Марка Краљевића:
„Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.“ (Смрт Марка Краљевића)

Нема митског јунака који је имао више мегдана од Марка Краљевића. Марко је увек био победник, али без свог Шарца то не би био:
„Да ми не би Шарца од мејдана,                                                                                                                                                                                             Marko-Kraljevic
Доиста ме уватити шћаше“ ( Марко Краљевић и Љутица Богдан)
*
„Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана“    (Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Шарац је део Маркове укупне застрашујуће појаве на мегадну:
„Нема оног страшнога јунака
На шарену коњу великоме“    (Марко Краљевић и Мина од Костура)

Шарац је био беома вешт и жесток коњ:
„Игра Шарац, како и помаман,
И прескаче коње и јунаке“   ( Марко Краљевић и Алил-ага)
*
„Из копита жива ватра сева,
Из ноздрва модар пламен лиже“  (Марко Краљевић укида свадбарину)

Али је био и гиздав коњ, необичне лепоте у длаци и телу. Ход му је био краљевски, кас витешки, а галоп вилински. Марко га је врло пажљиво и богато опремао за мегдане:
„Те опреми Шарца од мејдана:                                                                                                                                                                                                 460px-Marko_-_Mina
Притеже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном ….
-Коњ му није каквино су коњи,
Веће шарен, како и говече…“ ( Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Шарац је био моћан у свему: у снази, у брзини, у вештини. Ниједан коњ му никада није утекао.
„Док је Сунца и док је Месеца“, каже песма, Срби ће спомињати Марка и његовог Шарца!

Има много верзија о смрти Марка и његовог коња. Једна од њих казује да Марко и није умро већ са својим Шарцем у некој пећини спава већ шест стотина година. Пред Шарцем стоји маховина коју он полако једе, а за греду је заденута Маркова сабља, која полако излази. Марко ће се пробудити кад устреба српском народу, а дотле ће Шарац појести маховину и сабља ће изаћи испод греде.
Вук Стефановић Караџић је овако писао о Марку Краљевићу и о његовом коњу:
„Никога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех, садашњијех, а јамачно и ондашњијех људи.У 72. пјесми друге књиге (Турци у Марка на слави) пјева се да је у његовом буздовану, којим је он једном руком махао и њиме се бацао, било шездесет и шест ока; а ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми манастира Крушедола, гдје је Марко намолован, како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо; у пјесми 67 (Марко Краљевић и Муса Кесеџија) пјева се како је узео у руке суху дреновину „са тавана од девет година“, па кад је стиснуо руком, она прсла надвоје – натроје и двије капље воде искочиле из ње. Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила нека вила; а једни опет да га је купио у некакијех кириџија. Прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријбе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, узме га за реп да омахне око себе као што је и остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.
За смрт Марка Краљевића различито се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други кажу да му се у таквом боју заглибио Шарац у некак’ој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; трећи кажу да је у так’ому боју толико људи изгинуло да су по крви пливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, шта ћу ја сад“ На то се бог смиловао и некак’ијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некак’у пећину, у којој и сад обојица живе: он забовши своју сабљу под греду, или је ударивси у камен, легао те заспао па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изаћи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онак’о као што се приповиједа), пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака“. (Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српског)

Претходно Старији уноси