Аскина игра за живот и вукова игра са смрћу

       Ако неко хоће нешто да уради или оствари неки свој циљ и много се труди око тога, успеће. Аска се, због своје непослушности и радозналости, нашла у ситуацији где јој је знање о игри било потребно да би преживела.

    Она је имала велику жељу за животом и иако је мислила да неће преживети, покушавала је да продужи своје последње минуте живота што је дуже могла, а то је било довољно да дођу чобани и савладају вука. Користећи свој таленат,  Аска је надмудрила лукавог вука. Он се дивио њеном плесу и хтео је да се нагледа тог чуда и због тога је изгубио прилику. Ова прича о борби добра и зла говори нам да, ако хоћемо,  можемо да савладамо свако  зло. Тако је и Аски, која је симбол добра, победила и надмудрила лукавог вука који представља  зло.  Напорним радом и трудом можемо се изборити за оно што желимо и победити, чак иако то понекад изгледа немогуће. Аскин сусрет са вуком био је много страшнији него што је замишљала, али је она брзо размишљала и почела да користи своју игру. Иако је мислила да ће јој се живот брзо завршити и да јој је смрт пред очима, ипак је покушала да продужи свој живот. Користила је способности које је мислила да не поседује зато што се нашла у ситуацији где су јој те способности и знање о плесу помогле да преживи. Аски да победи смрт и зло помогла је и сналажљивост. Вук је био сигуран да ће на крају напасти Аску, али је то одлагао занесен њеним невиђеним покретима. Добро је, у овом случају, победило јер као што и Андрић каже „уметност и воља за отпором побеђују свако зло, па и саму смрт“.

       Уз помоћ рада, труда, сналажљивости и упорности, можемо урадити шта год пожелимо, као што је ова храбра овчица успела да преживи застрашујући сусрет са вуком.

Сања Ђукић VI2

 

Коњ у српској народној књижевности (други део)

Дамјанов Зеленко је из царске коњушнице, као и остали коњи браће Југовића. Имао је људску душу и особине. Када је Југовић умро, овај коњ је за својим господаром вриштао наредих годину дана. Одатле је потекла и изрека: ,,Вришти као Дамјанов Зеленко“.      Дамјан Југовић је пре Зеленка, променио многе добре коње и с многима је побеђивао у важним двобојима на витешким турнирима. Зеленко му је био последњи коњ у животу и најбољи од свих које је до тада имао. С њим је највише и побеђивао. Зеленко је био коњ с људском душом, каже легенда. И још каже да је разумевао људски говор. Дамјан је, каже та прича, и побеђивао захваљујући томе што је коњ слушао његове команде и знао правила борбе. Чак је, кажу, често, у току борбе, инстиктивно, сам и мимо Дамјана, доносио исправну одлуку, која је спашавала живот његовом господару. Дамјан је знао да има необичног коња, па се трудио свим силама да му проникне у душу и нарав. Колико пута му се учунило да његов Зеленко има људска осећања: једном, после пораза у неком двобоју, видео је сузе у његовим очима. Дамјан је највише времена проводио са својим коњем: није дао да га хране и тимаре његови коњушари већ је то сам радио, што није био обичај оног времена да се високи племић бави таквим пословима. Тренирао је с њим сваки дан. `Већ је њега Дамјан научио: до поноћи ситну зоб зобати, од поноћи на друм путовати`, каже народни певач. Дамјан је, као и његова браћа, погинуо на Косову. Косовску трагедију, кажу, преживели су сви коњи браће Југовића. И сви су се вратили у Крушевац. Нико не зна како. То је једна од великих тајни Косова. Кажу да је једна монахиња у Љубостињи записала да су коњи Југовића сами дошли с Косова и да је пред њима ишао Дамјанов Зеленко.  Легенда каже да је Дамјанов Зеленко вриштао за својим господарем годину дана. А онда је једне ноћи нестао из кнежеве коњушнице. Дуго се о њему није знало ништа, а онда се, три године после Косовског боја, уочи Видовдана тачно у подне, чуло његово вриштање у планини Гочу. Слушајући тај коњски плач, кажу да је плакао цели Крушевац. Да је, којим случајем, устао Дамјан и завирио у очи своме коњу, можда би у њима нашао сузе.

                                                      (припремила Милица Дивјак VII2)

Кушља је био славни коњ чувеног Хајдук Вељка Петровића, јунака Првог српског устанка. Летописи наводе да је Кушља био најбољи српски коњ после Косова. Својом храброшћу и вештином ушао је у славну историју легендарних српских коња. Хајдук Вељко је пре Кушље променио много коња, али му ниједан није био по вољи. Тек кад је добио Кушљу, Вељко је знао да има правог борбеног коња. И Вељко је тек тада постао прави херој и чувени мегданџија јер одувек се знало да без доброг коња нема ни доброг јунака.
Вељко је Кушљу добио сасвим случајно, у једном нападу на Турке у Тимочкој Крајини. Срби су тада заробили велики број Турака, као и њиховог команданта Али-бега који је јахао крупног дивног коња, сивомрке боје. Био је то Кушља, којег је Вељко узео себи и дао му име по надимку Али-бега. Мада је Али-бег открио Вељку да је Кушља војно обучен и да зна ратне вештине, Вељко се врло брзо и сам уверио у то. Десетак дана после тога имао је мегдан са Соко-пашом у Црној Реци. Хајдук Вељко је први пут имао пред собом великог јунака и достојног противника. Иако је мегдан на очиглед обе војске трајао два сата, исход није зависио од њих двојице већ од Кушље. Он је знао да мења правац у трчању како би његов господар избегао турску кубуру, умео је у пуном галопу да стане како би турска сабља замахнула у празно, знао је кад треба и да клекне. Кушља је све то радио у прави час и тако проузроковао да Соко-пашу збаци његов коњ. Кад се Турчин нашао на земљи, без сабље и кубуре, Вељко је дојахао до њега и рекао му да му опрашта живот. Иако је Вељку увек било важније да победи противника, а не да га убије, његов коњ Кушља је овога пута пресудио. Изненада се окренуо и ударцима задњих копита убио Турчина. Сви су се после тога разишли без борбе и нико није знао да ли је тада пресуђено по правди или није.
Кушља је Хајдук Вељка изнео из многих бојева као победника и јунака. Никада Вељко није био рањен и Кушља је био његова срећа. Јахао га је до своје смрти 1813. године. Када су Турци у последњој години Карађорђеве Србије навалили са свих страна, Хајдук Вељко је од њих бранио Неготин. Зрно га није хтело, а ни турска сабља. Судбина је хтела да погине без Кушље. Први пут кад је изашао без коња и без пушке, пешке, да охрабри своје борце, погодио га је турски тобџија посред плећа тако да није стигао ништа да каже осим „држ“ и с том половином речи је пао мртав.
Кушља је опет допао у турске руке. Није се знало ни где ни коме. Случај је хтео да га неколико година после Вељкове смрти прва види Вељкова жена Чучук-Стана. Кушља је у Видину вукао циганске таљиге и био је стар, мршав и слеп на једно око. Препознао је глас своје бивше газдарице и то означио рзањем. Чучук-Стана је заплакала и дала Циганину десет дуката да Кушљу више не преже у таљиге већ да га до смрти храни и пази. Циганин је узео дукате, купио себи младог коња, а Кушљу продао. Не зна се како је ни где завршио Кушља, најбољи и најславнији српски коњ после Косова.

У плејади славних српских коња, Јабучило, коњ војводе Момчила, по много чему, заузима прво место.То је у Срба, као у Хелена Пегаз, једини митолошки коњ са крилима, која се виде, `која Јабучило сваког дана, у зору, пушта себи до копита`. И, то је, хронолошки, први опевани коњ у српској епској поезији. Историјски војвода Момчило је живео у доба Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана. Зна се да је учествовао у боју против Бугара код града Велбужда. Кажу да је, врло успешно, командовао једним делом српске лаке коњице. Остали подаци, што се историје тиче о томе славном војводи и јунаку, спорни су и магловити. Историја не зна за његове дворе у Пирлитору, на Дурмитору. Напротив. Неки историчари тврде да је Пирлитор неко време био дворац Вукашина Мрњавчевића. Народна песма тај град Пирлитор именује Момчиловим. Легенда каже да је Јабучила ождребила једна Момчилова кобила, коју је опасао крилати коњ на Дурмиторском језеру. Наиме, на ливади око језера пасле су многобројне војводове кобиле које је ноћу изашавши из језера опасивао тај крилати коњ. Но, како коју кобилу опаше, каже прича, он би је ударао ногама у трбух да се изјалови и не ождреби крилата коња. Али, једне ноћ, дође Момчило са својим слугама на језеро, донесе бубњеве и таламбасе, сакрије се у жбуње и сачека да крилати коњ изађе из воде и оплоди једну кобилу.Те ноћи пред зору чудни коњ изађе из језера и опаше Момчилову најбољу кобилу, па кад хтеде да сиђе са ње, Момчило, са слугама, удари у бубњеве и тламбасе те се коњ поплаши и утече у језеро. После годину дана кобила ождреби Јабучила, белог крилатог коња, који се касније прославио у разним биткама са својим господарем – војводом Момчилом. Али Срби су народ који не може без издаје ни у својим митовима. Ово је прича о једном коњу, о издаји једне жене. Жена војводе Момчила – Видосава, издаде свог мужа, сјајног и племенитог човека, племића, витеза, јунака, српског Херкула. Умисли да га замени Вукашином краљем. Та страшна жена, `куја Видосава`, како је назива народни певач, пожелела је да буде краљица. Уротила се против војводе Момчила, заједно са Вукашином. И лукава жена једне ноћи, пред свануће, спали крила коњу свога мужа. Дошло је до борбе између Вукашина и Момчила. Момчило се храбро борио све до тренутка док није угледао девет враних коња, `а на њима брата ни једнога`. Тада је малаксао и хтео да га Јабучило, узлетевши, крилима понесе према његовом Пирлитору. Али коњ, његов Јабучило, није више могао да лети јер су му крила била спаљена. Момчило је себи, кроз непријатељску војску, прокрчио пут до градских зидина. Али ту га је сачекала жена и спречила његов улазак у град: сабљом је пресекла платно с којим се он пењао `граду уз бедеме`. И тако погину Војвода Момчило, каже легенда, али ништа даље не каже о његовом коњу, крилатоме Јабучилу. Кажу да стоји и данас на оном месту где га је оставио његов господар и чека да му поново нарасту крила и одлети у бистре воде Дурмиторског језера, за својим оцем, који га, многи верују, посећује сваке ноћи и лечи.

Коњ у српској народној књижевности (први део)

Српска традиција бележи да без доброг коња нема ни доброг јунака. Коњ је био симбол части и мушкости. Зато су у нашим народним епским песмама коњи чувени по јунаштву скоро као и јунаци који су их јахали. Такви су Ждралин Милоша Обилића, Ђокин Бановић Страхиње, Дамјанов Зеленко, Хајдук Вељков Кушља, крилати Јабучило војводе Момчила и најпознатији коњ – Шарац Марка Краљевића.

Коњ Милоша Обилића,  био је јунак као и његов господар. Звао се Ждралин и погинуо је заједно са својим господаром. Ждралин је једини српски легендарни коњ који је погинуо у боју. О Милошевом коњу Ждралину нема много података и прича. Познато је да је Ждралин био висок коњ. У песмама пише да је био толико висок да је међу другим коњима изгледао као џин. Сви су га се плашили: нико није имао прилику да се дуже бори против таквог коња и јунака! Ждралин је имао све моћи, само није могао да лети. То му није требало, јер је својом снагом и величином био изнад свих коња. Својом величином је рушио све пред собом. Милош је био у панциру па је панцир стављао и свом коњу. Ждралин никада није био огребан, а још мање рањен. Милош је имао своју ергелу која се налазила на северној падини планине Цер. Легенда каже да је Милош Обилић у време Косовске битке имао четрдесет година, а Ждралин десет година.  Тај величанствени коњ и јунак запрепастили су Турке и њихове коње. Ждралин је све пред собом газио, а Милош секао. Успели су да стигну до турског владара Мурата и убију га. Ждралин и Милош су погинули на истом месту, на најславнијем месту у земљи Србији, на Газиместану. Ждралин је погинуо витешки као човек.  Смрт му је била људска, јуначка. Име Милошевог коња Ждралин, заслужује да се нађе се на списку косовских витезова.

                                                                  (припремила Ивана Милидраговић VII2)

,,Неко беше Страхињићу Бане“, каже народни певач. Неко, а не било ко. И тај неко не може имати било каквог коња, већ само најбољег, најлепшег и најпаметнијег. Коња према јунаку! Ђогин, тако је било име коња славног јунака Бановић Страхиње. Он је по много чему испред свих српских, легендарних коња: неизмерне лепоте, људске памети. Многе од својих чувених мегдана, Бановић Страхиња је добио уз помоћ свог Ђогина. Преплитање маште и легенди кажу да је Ђогин потекао из царске штале и да је био посебан, венчани дар кога је Бановић Страхиња добио од свога таста Југ-Богдана. Одгајан је у Бањској на Косову, где је живео и његов господар и где је по свим правилима која су тада владала трениран и за двобоје. До сад нико није порекао да је Бановић Страхиња, како кажу трагови народног памћења, био најуспешнији дуелиста свог времена. Онај најславнији двобој овога јунака и његовог коња био је са Влах-Алијом. Ђогин је знао све што треба да зна један коњ у таквим приликама. И поново је Ђогин доказао да је дорастао јунаштву свог јахача:

,,Има коња Ђога од мегдана

што га данас у Србина нема

у Србина, нити у Турчина…“

Колико је Ђогин био добар коњ, најбоље сведоче речи једног Турчина који је добро познавао Страхињу и његовог коња: ,,Твоме Ђогу и твоме јунаштву свуд су броди где год пођеш води!“ Бановић Страхиња је погинуо на Косову, као и остали српски јунаци. Легенда каже да је био тешко рањен и да га је његов Ђогин изнео са попришта и галопом понео у Бањску. Али када је осетио да му је у седлу умро господар, стао је, три пута зарзао, а онда лаганим ходом кренуо према двору славног ратника. Коњ је стрепео да му са леђа не падне на земљу мртав човек. Такав коњски инстикт има природу људске памети. Бановић Страхиња је једини српски јунак који је умро у седлу свога коња. Та чињеница је добила митолошко значење у предању. Нити је било паметнијег коња, нити бољега јунака. Легенда каже да је Ђогин једне ноћи, тајно, после сахране великог бана напустио Бањску и отишао на Голеч планину. Кажу да су га многи чобани и ловци годинама виђали како у зору, кад се дели дан од ноћи, галопом трчи с краја на крај Газиместана. Многи верују да тај сјајан коњ и данас трчи Косовом.

                                                                 (припремила Георгина ГавриловићVII2)

 

 

Коњ у књижевности и митологији

Коњ је кроз векове био инспирација многим књижевницима и сликарима широм света. У историји и митологији многих народа такође је оставио трагове. Према легенди Бог је при стварању света упутио ветру ове речи: „Створи ми биће које ће бити лагано и брзо попут тебе, верно, племенито и снажно и које ће на својим леђима носити човека“. После тога је створио коња.

Коњ је човеков велики пријатељ. Од свих домаћих животиња, коњ је због своје неукротиве природе и величине последњи припитомљен. Од давнина се користио за рекреацију и лов, али и за ратовање. Изазивао је дивљење људи па су тако и настале многе легенде и веровања. Једно од најстаријих одржало се све до данас, а то је веровање да је потковица симбол велике среће.

Најпознатији митолошки коњ је крилати коњ Пегаз, син Посејдона и Медузе. Најчешће се спомиње да је био беле боје, а био је симбол најпре мудрости и славе, а касније поезије и инспирације.

                                                                           

Кентаур је митско биће с телом коња, а главом човека. Шетао је шумама и уживао у самоћи. Био је миљеник богова, а симболизује спој инстинктивне природе и хуманог, цивилизованог аспекта човека.

                                         

Део мита о Тројанском рату чини и тројански коњ. У старој Грчкој живела је лепа Хелена у коју се заљубио и тројански принц Парис. Он ју је касније отео и одвео у Троју. Грци су годинама безуспешно покушавали да освоје Троју, а онда је Одисеј смислио једно лукавство – огромног шупљег дрвеног коња у коме могу да се сакрију. Затим су коња понели Парису као знак мира после десетогодишњег ратовања. Парис је примио поклон и ставио га на главни трг јер је мислио да коњ симболизује победу против Грка. Током ноћи, грчки војници су изашли из коња и отворили капије града да би остатак војске ушао. Дошло је до битке, Троја је изгорела, а Хелена спашена. Тројански коњ је до данас остао симбол упорности и храбрости, али и велике љубави.

                                                                                                                                

У историји коњ такође има истакнуто место. Био је основа ратне моћи, а посебан род је била коњица. Коришћен је и као теретна животиња, а кад је дресиран, служио је јахачима и био главна атракција у тркама. Имао је и друштвено значење – знак је племићког и краљевског достојанства и моћи.

Најпознатији коњ у историји био је Букефал, коњ Александра Македонског. Постоји прича да је био најскупљи и најбољи коњ у македонском краљевству и да је био поклоњен краљу Филипу II. Пошто нико није успео да га узјаше, Филип је наредио да га врате, али је Александар схватио да се коњ плаши своје сенке, окренуо га ка сунцу и мирно га узјахао. На то је Филип рекао: „Сине, тражи краљевство према себи, моје је за тебе премало“. Тако је и било. Кад је Букефал угинуо, Александар је основао град и назвао га Букефалија.

                                                                                                                                  

Највећу част и дивљење које је човек указао једном коњу доживео је Инцитат (Брзоноги),  коњ римског императора Калигуле. Имао је мраморну шталу чији су  зидови били прекривени фрескама најчувенијих уметника. Јасле су му биле од слоноваче, а воду је пио из златног ведра.  Инцитат никада није изгубио ниједну трку. Калигула га је толико волео да га је прво произвео у грађанина Рима, затим у сенатора, а предложио га је за и конзула.  Калигула је чак свога коња по свим грађанским и верским прописима венчао прелепом кобилом Пенелопом.

У књижевности, епитет најпознатијег коња припада Росинанти, коњу Дона Кихота из истоименог Сервантесовог романа.

Иво Андрић: Ко је на мене пресудно утицао и зашто?

Иако се дуго опирао да одговори на питање из наслова, Андрић је кроз дружења и необавезне разговоре са новинарем Политике Драгославом Адамовићем, ипак изрекао довољно аутобиографских детаља за велику анкету „ Ко је на Вас пресудно утицао и зашто?“

„Никако не верујем у пресудне утицаје. Човек расте, развија се, чита, слика, пише, компонује, нешто га привлачи више, нешто мање, нечему се сав пода, нечему се одупре, свесно или несвесно. Понекад сам на неком концерту добијао неупоредиво више него у сусрету с писцем кога сам много волео, некад. И обрнуто: догађало ми се да одем на концерт, срећан што ћу опет чути дело које ми је у једном часу много значило, а вратим се с концерта празан, пуст.

Није то дело било друкчије, друкчији сам био ја, друкчије је било моје расположење, једном сам био потпуно чист и отворен, спреман да примим један утицај, други пут сам био као склопљена књига, затворен. А можда је за оно што сам тога дана радио баш тај други, за мене привидно неуспели концерт био значајнији него онај први који ми је остао у драгој успомени…

Када сам био дечак, окруживала ме је оскудица. Свакодневна оскудица. Ничег у нашој кући није било довољно. Никад ниједну књигу нисмо имали, сем понеку моју, школску… Пут од куће до школе увек је био исти: прво низбрдо до града, после узбрдо до куће. Знао сам на ком ћу сарајевском ћошку кога срести, знао сам где ћу обавезно застати: и зими и лети, и по киши и кад сунце упече, задржавао сам се обавезно пред једним књижарским излогом.

Ето, и тај излог једне провинцијске књижаре, пун књига чије наслове нисам ни разумевао, утицао је на мене. Сигурно је утицао, не двоумим се, знам шта ми је значио и тада и после, али када Ви питате – да ли је пресудно утицао, шта да Вам кажем? Можда је баш и пресудно утицао, мада ја мислим да човек није никад свестан колико тих пресудних утицаја истрпи у животу…

Тај  излог је нарочито пред вече привлачио моју пажњу, кад се осветли. Чинило ми се да су књиге, тада, онако осветљене, још лепше, а наслови још примамљивији. Сањао сам тај излог. Много пута доцније, када сам понешто у животу већ био и остварио, хватао сам себе… пред тим давним, драгим, сарајевским излогом.

Стајао сам пред чудним и тајанственим насловима, опчињавали су ме они сјајни омоти књига, радознало сам пиљио у све што је било изложено. Једно од болних сазнања из тих дана, можда и најболније, било је везано баш за тај мали излог, осветљен, начичкан књигама: немати.

Немати могућност да се дође до онога што се жарко жели. Никад у животу нисам сиромаштво примао као неки терет, али сам га тада први пут дубоко осетио, и срцем и главом. Неки непремостиви зид делио ме је од тих књига за којима сам чезнуо и полагано сам почео схватати шта значи имати, а шта значи немати.

Пред тим невидљивим зидом – то могу да Вам кажем искрено и у поверењу – почињала је да ради моја машта, и ту сам, могао бих то казати, први пут почињао да пишем. Не руком и не на папиру, него у себи, у својим мислима, у својој машти: давао сам своја тумачења и своја значења тим чудним, нејасним, тајанственим насловима које сам знао напамет, мада нисам знао шта значе; замишљао сам своје садржаје, покушавао сам, у ствари, да онај живот који су те књиге скривале од мене – дочарам некако себи.

Ту су ницале моје прве идеје, ту се негде, можда у подсвести, рађала у мени мисао да пишем, да будем писац, ту су настајале моје ненаписане приче, моји ненаписани романи. Одаћу Вам једну тајну: јунак свих тих мојих садржаја био сам ја сам!

Време је прошло, одавно тог излога више нема, али он живи у мом сећању, видим га јасно. Видим себе пред њим. Много сам књига од тог доба протурио кроз своје руке, над многима сам стајао данима и ноћима, многе су ми постале најбољи пријатељи, неке сам и написао, али, ето, тај излог с књигама из мојих далеких дечачких дана живи непрекидно у мени. Пратио ме је увек, ма где био, ма шта радио.

                                                                                                                                                                                

Постоји још један тренутак мога живота судбоносно везан за књигу. Био је рат, и једнога дана су ме ухапсили. Кад данас кажем „ухапсили ме“, то више, нажалост, нема ону важност и тежину, ни оно значење које је тај чин имао онда, у мојој младости.

До тог времена хапсили су само злочинце и лопове; знало се у једном граду ко и из које и какве куће може бити ухапшен, а ко не може бити ухапшен. С тим таласом хапшења које је започела Аустро – Угарска почиње ера масовног депортовања људи, која је своју кулминацију доживела у Другом светском рату.

Хоћу да Вам кажем: када је моја генерација била као Ваша, и млађа још, није била научила на хапшења, није била привикнута на хапшења. Ваше генерације су на то свикле. Бити у затвору, чинило ми се тада, да је то крај – свега. Крај живота: ви чекате само када ће доћи да вас одведу на стратиште, друго се није чекало…

Нисмо имали искуства. Када сам се нашао у ћелији, ја сам само мислио на смрт. Сећам се ћелије број 115 и свога неописивог страха. Спроводи ме стражар, мени се чини да никад у дужем ходнику нисам био, буквално нема краја, само нас двојица, и он одједном пред једним вратима виче – halt!

И виче тако као да нас је ту стотина, као да зауставља ескадрон коњице, као да ту нисмо само нас двојица, он и ја. Врата се отворе, мало зашкрипе, тресну, чујете кључ, и останете сами.

Сами, а с вама ваш страх. Огроман. О чему год почнете мислити, свака мисао заврши се страхом. Ти први дани у ћелији остали су у мени вечни као и онај мали књижарски излог с књигама. То су два сасвим различита сећања, али трајна. Пред излогом сам гледао у књиге, у ћелији сам одједном почео гледати у – руке. Упознао сам се с њима.

Најпре сам утврдио с чуђењем – да нисам ни знао какве руке имам, какве су ми шаке, какви прсти, нокти. Мисао одлута у том гледању, али поглед опет падне на руке, на прсте… Нисам тада помишљао на онај излог с књигама, али сам осећао како непрекидно мислим на – сунце. Где је, има ли га?

У том животу оивиченом ћелијом, неизвесношћу, страхом, био је прави празник када сам се нашао пред истражитељем. Млад Бечлија, једва нешто старији од мене, правник. У разговору рекао ми је најпре нешто у шта нисам могао ни поверовати, што је из основа изменило цео мој живот: рекао ми је, сећам се тачно како ми је рекао, даћу Вам послужитеља, нека Вам од куће пошаљу топлију преобуку, неко ћебе и књиге.

И кад је дошао човек који је моју поруку носио кући, питао је: које књиге? Рекао сам у оној грозничавости коју доноси свака нагла и неочекивана промена стања у коме се налазите – покупите све књиге с мога стола!

И он је отишао, донео ми ћебе, чарапе, газдарица ми је послала неколико дивних јабука, моје ново одело и само једну књигу. Једну једину! Дан пре хапшења уређивао сам собу и све сам оставио на „своје место“, волео сам ред. Заборавио сам на то у затвору! Кад је моја порука била пренета, газдарица је погледала сто и видела једну књигу коју је у међувремену поштар донео: она, једна једина, приспела је у моје руке!

Али, била је то књига. Имао сам књигу у руци и одједном је онај неизрециви страх некуд ишчилео, да га више нигде нема у мени; чинило ми се да настављам да живим…

И када ме питате ко је на мене пресудно утицао, како могу да Вам одговорим? Онај излог с књигама чије наслове нисам разумевао? Можда баш он! Или она једна једина књига која се нашла на мом стоу? Можда баш она!…

А сад видите: на столу се могла налазити, рецимо, Киркегардова књига или Жил Вернова, и ви сад с том једном једином књигом коју је случај угурао у ваше руке остајете затворени годину дана, две године, читате је десет, двадесет пута.

Могу ли тај писац и та његова књига да не утичу на вас? Морају утицати, а није исто утиче ли Киркегард  или Верн…

Не, заиста мислим да ту не може бити прецизног одговора: када се упустите у ту авантуру писања, онда све утиче на вас.

                                                                                                              

У младости сам, на пример, необично волео Леопардија. Очарала ме његова поезија; када сам почињао да пишем, говорио сам себи: шта вреди писати кад више нико не може рећи то што је рекао Леопарди… И како је рекао. Та љубав према Леопардију била је моја тајна…

Много доцније један од најбољих писаца међу нашим Мађарима, кога чак нисам ни познавао у том часу, написао је, пре можда четрдесетак година, један есеј о мени, и ту је казао да осећа Леопардија читајући ме… Ласкало ми је то! Студирао сам у Кракову и могао бих много и много да причам колико дугујем пољској књижевности; и пољским песницима и пољским романсијерима; то је мој велики лични дуг захвалности.

Или: постоји у мени једна необично наглашена црта везаности за скандинавске писце: Стриндберг, Хамсун, Селма Лагерлеф, Ибзен. Или: колико бих могао причати шта је за мене значило упознавање с неким француским писцима, или с руским, немачким, енглеским, шпанским? Као студент, читао сам у француским и немачким преводима старе кинеске песнике. Узбуђивали су ме, и својом мисаоношћу и својом топлином. Боље су ми звучали на немачком.

Не знам, наравно, због чега: да ли је то било питање духа једног или другог језика, или можда који је преводилац био бољи, француски или немачки, или је, можда, тада мени немачки „боље лежао“, тек – ти немачки преводи су ми причињавали огромно задовољство. Они су родили у мени жељу да видим Кину и нисам пропустио прилику када ми се указала… А ето, видите, када сам много година касније био у Стокхолму, говорио сам на француском…

                                                                                 

Све то – онај мали излог, књига у затвору, Леопардди, кинески стихови, Скандинавци и Пољаци, Французи, Немци и Руси, све је то само један могући вид приче о утицајима. Како из свега тога, и из много још чега другог нереченог, извући нешто што би требало назвати пресудним утицајем? Ја то, једноставно, не знам, а нисам сигуран ни да умем да кажем.

Разлог је врло обичан: кад читате добре писце, догађају вам се понекад невероватне ствари – одједном осетите да тај кога читате говори о нечему што тиња запретено негде у вама, и ви на зачуђујући начин сазнате да нисте сами, да је још неког мучило то што мучи вас; да нисте остављени, и да је једном још неког болело то што вас сад боли и због чега се ви сад распињете.

То вам је у исто време и подршка, и нада, и мелем, а писцу од талента једна прилика више да нешто проверено добро…утиче на њега.“

                                                                                                                                          

                                                                                                                                Забележио: Драгослав Адамовић ( Политика, 1975)

Моје будуће занимање

           Имам једанаест година и имам много жеља. Букну из све снаге, затим ишчезну као да никад нису постојале. Час желим једно, час друго, а онда нешто сасвим треће.

           Желела сам да будем стоматолог. Играла сам се са луткама, вадила им и поправљала зубе. Мазала сам им нокте да им олакшам бол.

           А онда… а онда сам желела да будем наставник. Поставила бих лутке, а ја као седим за катедром, посматрам своје ученике и поносим се својим успехом. Учим лутке, као бајаги ученике, да воле књиге и да их читају. Разговарам са њима. Ја сам им пријатељ, подршка која им је потребна у тренуцима патње и бриге. Говорим им да ми верују.

           Често размишљам о одраслима. У школи нас уче шта је географска ширина и дужина, шта је генитив, а шта акузатив, грађу ћелија и разломке. Уче нас да се не свађамо, да поштујемо друге, да не повредимо никога, да делимо, да нисмо похлепни, а одрасли баш те ствари раде. Тада пожелим да будем дипломата и постанем неко битан и важан. Замишљам како седим у великој канцеларији, на кожној фотељи са гомилом папира на столу и телефоном који непрестано звони. У глави ми је реченица коју мој тата често понавља: „Оно си што радиш, а не што говориш да јеси“.

           Радила бих тако да ниједно дете на свету не би заплакало зато што је гладно. Имали бисмо зелене паркиће где бисмо се слободно играли, базене, бицикле, рачунаре… Ниједан војник не би отишао у рат, шуме би остале тамо где јесу, а животиње би слободно живеле у природи.

           Као дипломата, објаснила бих људима да се не треба бојати да деле ако имају више него што им треба. Објаснићу им да неће изгубити своје богатство ако помогну деци у Африци. Не би било зависти, лажи и злобе…

           Борићу се за будућност, своју и својих другара. Бићу дипломата.

           Време ће показати да ли је ова моја одлука трајна или ћу је опет променити. Морам бити старија како бих тачно знала шта желим и своје жеље претворила у стварност. Али једно сигурно знам, које год занимање изаберем, знањем, вољом и вером могу то постићи.

                                                Ивана МилидраговићVII2