Иво Андрић: Ко је на мене пресудно утицао и зашто?

Иако се дуго опирао да одговори на питање из наслова, Андрић је кроз дружења и необавезне разговоре са новинарем Политике Драгославом Адамовићем, ипак изрекао довољно аутобиографских детаља за велику анкету „ Ко је на Вас пресудно утицао и зашто?“

ivocollage1

„Никако не верујем у пресудне утицаје. Човек расте, развија се, чита, слика, пише, компонује, нешто га привлачи више, нешто мање, нечему се сав пода, нечему се одупре, свесно или несвесно. Понекад сам на неком концерту добијао неупоредиво више него у сусрету с писцем кога сам много волео, некад. И обрнуто: догађало ми се да одем на концерт, срећан што ћу опет чути дело које ми је у једном часу много значило, а вратим се с концерта празан, пуст.

Није то дело било друкчије, друкчији сам био ја, друкчије је било моје расположење, једном сам био потпуно чист и отворен, спреман да примим један утицај, други пут сам био као склопљена књига, затворен. А можда је за оно што сам тога дана радио баш тај други, за мене привидно неуспели концерт био значајнији него онај први који ми је остао у драгој успомени…

Ivo_Andric1922

Када сам био дечак, окруживала ме је оскудица. Свакодневна оскудица. Ничег у нашој кући није било довољно. Никад ниједну књигу нисмо имали, сем понеку моју, школску… Пут од куће до школе увек је био исти: прво низбрдо до града, после узбрдо до куће. Знао сам на ком ћу сарајевском ћошку кога срести, знао сам где ћу обавезно застати: и зими и лети, и по киши и кад сунце упече, задржавао сам се обавезно пред једним књижарским излогом.

Ето, и тај излог једне провинцијске књижаре, пун књига чије наслове нисам ни разумевао, утицао је на мене. Сигурно је утицао, не двоумим се, знам шта ми је значио и тада и после, али када Ви питате – да ли је пресудно утицао, шта да Вам кажем? Можда је баш и пресудно утицао, мада ја мислим да човек није никад свестан колико тих пресудних утицаја истрпи у животу…

Тај  излог је нарочито пред вече привлачио моју пажњу, кад се осветли. Чинило ми се да су књиге, тада, онако осветљене, још лепше, а наслови још примамљивији. Сањао сам тај излог. Много пута доцније, када сам понешто у животу већ био и остварио, хватао сам себе… пред тим давним, драгим, сарајевским излогом.

SABRANA-DELA-IVE-ANDRICA-1-16_slika_O_4688281

Стајао сам пред чудним и тајанственим насловима, опчињавали су ме они сјајни омоти књига, радознало сам пиљио у све што је било изложено. Једно од болних сазнања из тих дана, можда и најболније, било је везано баш за тај мали излог, осветљен, начичкан књигама: немати.

Немати могућност да се дође до онога што се жарко жели. Никад у животу нисам сиромаштво примао као неки терет, али сам га тада први пут дубоко осетио, и срцем и главом. Неки непремостиви зид делио ме је од тих књига за којима сам чезнуо и полагано сам почео схватати шта значи имати, а шта значи немати.

Пред тим невидљивим зидом – то могу да Вам кажем искрено и у поверењу – почињала је да ради моја машта, и ту сам, могао бих то казати, први пут почињао да пишем. Не руком и не на папиру, него у себи, у својим мислима, у својој машти: давао сам своја тумачења и своја значења тим чудним, нејасним, тајанственим насловима које сам знао напамет, мада нисам знао шта значе; замишљао сам своје садржаје, покушавао сам, у ствари, да онај живот који су те књиге скривале од мене – дочарам некако себи.

Ту су ницале моје прве идеје, ту се негде, можда у подсвести, рађала у мени мисао да пишем, да будем писац, ту су настајале моје ненаписане приче, моји ненаписани романи. Одаћу Вам једну тајну: јунак свих тих мојих садржаја био сам ја сам!

Време је прошло, одавно тог излога више нема, али он живи у мом сећању, видим га јасно. Видим себе пред њим. Много сам књига од тог доба протурио кроз своје руке, над многима сам стајао данима и ноћима, многе су ми постале најбољи пријатељи, неке сам и написао, али, ето, тај излог с књигама из мојих далеких дечачких дана живи непрекидно у мени. Пратио ме је увек, ма где био, ма шта радио.

                                                                                                                                                                                 ivo

Постоји још један тренутак мога живота судбоносно везан за књигу. Био је рат, и једнога дана су ме ухапсили. Кад данас кажем „ухапсили ме“, то више, нажалост, нема ону важност и тежину, ни оно значење које је тај чин имао онда, у мојој младости.

До тог времена хапсили су само злочинце и лопове; знало се у једном граду ко и из које и какве куће може бити ухапшен, а ко не може бити ухапшен. С тим таласом хапшења које је започела Аустро – Угарска почиње ера масовног депортовања људи, која је своју кулминацију доживела у Другом светском рату.

Хоћу да Вам кажем: када је моја генерација била као Ваша, и млађа још, није била научила на хапшења, није била привикнута на хапшења. Ваше генерације су на то свикле. Бити у затвору, чинило ми се тада, да је то крај – свега. Крај живота: ви чекате само када ће доћи да вас одведу на стратиште, друго се није чекало…

Нисмо имали искуства. Када сам се нашао у ћелији, ја сам само мислио на смрт. Сећам се ћелије број 115 и свога неописивог страха. Спроводи ме стражар, мени се чини да никад у дужем ходнику нисам био, буквално нема краја, само нас двојица, и он одједном пред једним вратима виче – halt!

И виче тако као да нас је ту стотина, као да зауставља ескадрон коњице, као да ту нисмо само нас двојица, он и ја. Врата се отворе, мало зашкрипе, тресну, чујете кључ, и останете сами.

Сами, а с вама ваш страх. Огроман. О чему год почнете мислити, свака мисао заврши се страхом. Ти први дани у ћелији остали су у мени вечни као и онај мали књижарски излог с књигама. То су два сасвим различита сећања, али трајна. Пред излогом сам гледао у књиге, у ћелији сам одједном почео гледати у – руке. Упознао сам се с њима.

Најпре сам утврдио с чуђењем – да нисам ни знао какве руке имам, какве су ми шаке, какви прсти, нокти. Мисао одлута у том гледању, али поглед опет падне на руке, на прсте… Нисам тада помишљао на онај излог с књигама, али сам осећао како непрекидно мислим на – сунце. Где је, има ли га?

У том животу оивиченом ћелијом, неизвесношћу, страхом, био је прави празник када сам се нашао пред истражитељем. Млад Бечлија, једва нешто старији од мене, правник. У разговору рекао ми је најпре нешто у шта нисам могао ни поверовати, што је из основа изменило цео мој живот: рекао ми је, сећам се тачно како ми је рекао, даћу Вам послужитеља, нека Вам од куће пошаљу топлију преобуку, неко ћебе и књиге.

И кад је дошао човек који је моју поруку носио кући, питао је: које књиге? Рекао сам у оној грозничавости коју доноси свака нагла и неочекивана промена стања у коме се налазите – покупите све књиге с мога стола!

images1

И он је отишао, донео ми ћебе, чарапе, газдарица ми је послала неколико дивних јабука, моје ново одело и само једну књигу. Једну једину! Дан пре хапшења уређивао сам собу и све сам оставио на „своје место“, волео сам ред. Заборавио сам на то у затвору! Кад је моја порука била пренета, газдарица је погледала сто и видела једну књигу коју је у међувремену поштар донео: она, једна једина, приспела је у моје руке!

Али, била је то књига. Имао сам књигу у руци и одједном је онај неизрециви страх некуд ишчилео, да га више нигде нема у мени; чинило ми се да настављам да живим…

И када ме питате ко је на мене пресудно утицао, како могу да Вам одговорим? Онај излог с књигама чије наслове нисам разумевао? Можда баш он! Или она једна једина књига која се нашла на мом стоу? Можда баш она!…

А сад видите: на столу се могла налазити, рецимо, Киркегардова књига или Жил Вернова, и ви сад с том једном једином књигом коју је случај угурао у ваше руке остајете затворени годину дана, две године, читате је десет, двадесет пута.

Могу ли тај писац и та његова књига да не утичу на вас? Морају утицати, а није исто утиче ли Киркегард  или Верн…

Не, заиста мислим да ту не може бити прецизног одговора: када се упустите у ту авантуру писања, онда све утиче на вас.

                                                                                                               images4

У младости сам, на пример, необично волео Леопардија. Очарала ме његова поезија; када сам почињао да пишем, говорио сам себи: шта вреди писати кад више нико не може рећи то што је рекао Леопарди… И како је рекао. Та љубав према Леопардију била је моја тајна…

Много доцније један од најбољих писаца међу нашим Мађарима, кога чак нисам ни познавао у том часу, написао је, пре можда четрдесетак година, један есеј о мени, и ту је казао да осећа Леопардија читајући ме… Ласкало ми је то! Студирао сам у Кракову и могао бих много и много да причам колико дугујем пољској књижевности; и пољским песницима и пољским романсијерима; то је мој велики лични дуг захвалности.

Или: постоји у мени једна необично наглашена црта везаности за скандинавске писце: Стриндберг, Хамсун, Селма Лагерлеф, Ибзен. Или: колико бих могао причати шта је за мене значило упознавање с неким француским писцима, или с руским, немачким, енглеским, шпанским? Као студент, читао сам у француским и немачким преводима старе кинеске песнике. Узбуђивали су ме, и својом мисаоношћу и својом топлином. Боље су ми звучали на немачком.

Не знам, наравно, због чега: да ли је то било питање духа једног или другог језика, или можда који је преводилац био бољи, француски или немачки, или је, можда, тада мени немачки „боље лежао“, тек – ти немачки преводи су ми причињавали огромно задовољство. Они су родили у мени жељу да видим Кину и нисам пропустио прилику када ми се указала… А ето, видите, када сам много година касније био у Стокхолму, говорио сам на француском…

                                                                                  kul-andric

Све то – онај мали излог, књига у затвору, Леопардди, кинески стихови, Скандинавци и Пољаци, Французи, Немци и Руси, све је то само један могући вид приче о утицајима. Како из свега тога, и из много још чега другог нереченог, извући нешто што би требало назвати пресудним утицајем? Ја то, једноставно, не знам, а нисам сигуран ни да умем да кажем.

Разлог је врло обичан: кад читате добре писце, догађају вам се понекад невероватне ствари – одједном осетите да тај кога читате говори о нечему што тиња запретено негде у вама, и ви на зачуђујући начин сазнате да нисте сами, да је још неког мучило то што мучи вас; да нисте остављени, и да је једном још неког болело то што вас сад боли и због чега се ви сад распињете.

То вам је у исто време и подршка, и нада, и мелем, а писцу од талента једна прилика више да нешто проверено добро…утиче на њега.“

                                                                                                                                           ivo-andric-i-njegova-supruga-milica

                                                                                                                                Забележио: Драгослав Адамовић ( Политика, 1975)

4 коментара (+додајте свој?)

  1. Maja
    нов 13, 2013 @ 12:58:57

    Поучно је и корисно знати о Иви Андрићу и његовом раду. 🙂

    Одговор

  2. Bojan
    нов 15, 2013 @ 12:33:34

    Свиђа ми се његова повученост,лепо описује прошлост,користи праве речи.Свиђа ми се кад стоји код књижаре и гледа књиге које не може да купи.Веома тешка прошлост,али се изборио и постао онакав каквог га ми знамо(као писца).

    Одговор

  3. Матеја Ристић
    нов 16, 2013 @ 12:30:33

    Највише ми се свиђа како је Иво Андрић описивао онај излог из његове прошлости који је толико утицао на њега,и волео би да сазнам више о томе.

    Одговор

  4. Илија Милић
    нов 19, 2013 @ 22:45:08

    Сувише скроман и повучен, а тако познат и цењен. Веома чудни и занимљиви разлози који су му дали инспирацију за стваралаштвом, и једним од најбољих писаца на свету које потврђује Нобелова Награда коју је Иво Андрић добио за књижевност 1961. године.

    Одговор

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: