Коњ је кроз векове био инспирација многим књижевницима и сликарима широм света. У историји и митологији многих народа такође је оставио трагове. Према легенди Бог је при стварању света упутио ветру ове речи: „Створи ми биће које ће бити лагано и брзо попут тебе, верно, племенито и снажно и које ће на својим леђима носити човека“. После тога је створио коња.
Коњ је човеков велики пријатељ. Од свих домаћих животиња, коњ је због своје неукротиве природе и величине последњи припитомљен. Од давнина се користио за рекреацију и лов, али и за ратовање. Изазивао је дивљење људи па су тако и настале многе легенде и веровања. Једно од најстаријих одржало се све до данас, а то је веровање да је потковица симбол велике среће.
Најпознатији митолошки коњ је крилати коњ Пегаз, син Посејдона и Медузе. Најчешће се спомиње да је био беле боје, а био је симбол најпре мудрости и славе, а касније поезије и инспирације.
Кентаур је митско биће с телом коња, а главом човека. Шетао је шумама и уживао у самоћи. Био је миљеник богова, а симболизује спој инстинктивне природе и хуманог, цивилизованог аспекта човека.
Део мита о Тројанском рату чини и тројански коњ. У старој Грчкој живела је лепа Хелена у коју се заљубио и тројански принц Парис. Он ју је касније отео и одвео у Троју. Грци су годинама безуспешно покушавали да освоје Троју, а онда је Одисеј смислио једно лукавство – огромног шупљег дрвеног коња у коме могу да се сакрију. Затим су коња понели Парису као знак мира после десетогодишњег ратовања. Парис је примио поклон и ставио га на главни трг јер је мислио да коњ симболизује победу против Грка. Током ноћи, грчки војници су изашли из коња и отворили капије града да би остатак војске ушао. Дошло је до битке, Троја је изгорела, а Хелена спашена. Тројански коњ је до данас остао симбол упорности и храбрости, али и велике љубави.
У историји коњ такође има истакнуто место. Био је основа ратне моћи, а посебан род је била коњица. Коришћен је и као теретна животиња, а кад је дресиран, служио је јахачима и био главна атракција у тркама. Имао је и друштвено значење – знак је племићког и краљевског достојанства и моћи.
Најпознатији коњ у историји био је Букефал, коњ Александра Македонског. Постоји прича да је био најскупљи и најбољи коњ у македонском краљевству и да је био поклоњен краљу Филипу II. Пошто нико није успео да га узјаше, Филип је наредио да га врате, али је Александар схватио да се коњ плаши своје сенке, окренуо га ка сунцу и мирно га узјахао. На то је Филип рекао: „Сине, тражи краљевство према себи, моје је за тебе премало“. Тако је и било. Кад је Букефал угинуо, Александар је основао град и назвао га Букефалија.
Највећу част и дивљење које је човек указао једном коњу доживео је Инцитат (Брзоноги), коњ римског императора Калигуле. Имао је мраморну шталу чији су зидови били прекривени фрескама најчувенијих уметника. Јасле су му биле од слоноваче, а воду је пио из златног ведра. Инцитат никада није изгубио ниједну трку. Калигула га је толико волео да га је прво произвео у грађанина Рима, затим у сенатора, а предложио га је за и конзула. Калигула је чак свога коња по свим грађанским и верским прописима венчао прелепом кобилом Пенелопом.
У књижевности, епитет најпознатијег коња припада Росинанти, коњу Дона Кихота из истоименог Сервантесовог романа.
заиграј - запевај 
Скорашњи коментари