Српска традиција бележи да без доброг коња нема ни доброг јунака. Коњ је био симбол части и мушкости. Зато су у нашим народним епским песмама коњи чувени по јунаштву скоро као и јунаци који су их јахали. Такви су Ждралин Милоша Обилића, Ђокин Бановић Страхиње, Дамјанов Зеленко, Хајдук Вељков Кушља, крилати Јабучило војводе Момчила и најпознатији коњ – Шарац Марка Краљевића.
Коњ Милоша Обилића, био је јунак као и његов господар. Звао се Ждралин и погинуо је заједно са својим господаром. Ждралин је једини српски легендарни коњ који је погинуо у боју. О Милошевом коњу Ждралину нема много података и прича. Познато је да је Ждралин био висок коњ. У песмама пише да је био толико висок да је међу другим коњима изгледао као џин. Сви су га се плашили: нико није имао прилику да се дуже бори против таквог коња и јунака! Ждралин је имао све моћи, само није могао да лети. То му није требало, јер је својом снагом и величином био изнад свих коња. Својом величином је рушио све пред собом. Милош је био у панциру па је панцир стављао и свом коњу. Ждралин никада није био огребан, а још мање рањен. Милош је имао своју ергелу која се налазила на северној падини планине Цер. Легенда каже да је Милош Обилић у време Косовске битке имао четрдесет година, а Ждралин десет година. Тај величанствени коњ и јунак запрепастили су Турке и њихове коње. Ждралин је све пред собом газио, а Милош секао. Успели су да стигну до турског владара Мурата и убију га. Ждралин и Милош су погинули на истом месту, на најславнијем месту у земљи Србији, на Газиместану. Ждралин је погинуо витешки као човек. Смрт му је била људска, јуначка. Име Милошевог коња Ждралин, заслужује да се нађе се на списку косовских витезова.
(припремила Ивана Милидраговић VII2)
,,Неко беше Страхињићу Бане“, каже народни певач. Неко, а не било ко. И тај неко не може имати било каквог коња, већ само најбољег, најлепшег и најпаметнијег. Коња према јунаку! Ђогин, тако је било име коња славног јунака Бановић Страхиње. Он је по много чему испред свих српских, легендарних коња: неизмерне лепоте, људске памети. Многе од својих чувених мегдана, Бановић Страхиња је добио уз помоћ свог Ђогина. Преплитање маште и легенди кажу да је Ђогин потекао из царске штале и да је био посебан, венчани дар кога је Бановић Страхиња добио од свога таста Југ-Богдана. Одгајан је у Бањској на Косову, где је живео и његов господар и где је по свим правилима која су тада владала трениран и за двобоје. До сад нико није порекао да је Бановић Страхиња, како кажу трагови народног памћења, био најуспешнији дуелиста свог времена. Онај најславнији двобој овога јунака и његовог коња био је са Влах-Алијом. Ђогин је знао све што треба да зна један коњ у таквим приликама. И поново је Ђогин доказао да је дорастао јунаштву свог јахача:
,,Има коња Ђога од мегдана
што га данас у Србина нема
у Србина, нити у Турчина…“
Колико је Ђогин био добар коњ, најбоље сведоче речи једног Турчина који је добро познавао Страхињу и његовог коња: ,,Твоме Ђогу и твоме јунаштву свуд су броди где год пођеш води!“ Бановић Страхиња је погинуо на Косову, као и остали српски јунаци. Легенда каже да је био тешко рањен и да га је његов Ђогин изнео са попришта и галопом понео у Бањску. Али када је осетио да му је у седлу умро господар, стао је, три пута зарзао, а онда лаганим ходом кренуо према двору славног ратника. Коњ је стрепео да му са леђа не падне на земљу мртав човек. Такав коњски инстикт има природу људске памети. Бановић Страхиња је једини српски јунак који је умро у седлу свога коња. Та чињеница је добила митолошко значење у предању. Нити је било паметнијег коња, нити бољега јунака. Легенда каже да је Ђогин једне ноћи, тајно, после сахране великог бана напустио Бањску и отишао на Голеч планину. Кажу да су га многи чобани и ловци годинама виђали како у зору, кад се дели дан од ноћи, галопом трчи с краја на крај Газиместана. Многи верују да тај сјајан коњ и данас трчи Косовом.
(припремила Георгина ГавриловићVII2)
заиграј - запевај 
Скорашњи коментари