Коњ у српској народној књижевности (други део)

Дамјанов Зеленко је из царске коњушнице, као и остали коњи браће Југовића. Имао је људску душу и особине. Када је Југовић умро, овај коњ је за својим господаром вриштао наредих годину дана. Одатле је потекла и изрека: ,,Вришти као Дамјанов Зеленко“.      Дамјан Југовић је пре Зеленка, променио многе добре коње и с многима је побеђивао у важним двобојима на витешким турнирима. Зеленко му је био последњи коњ у животу и најбољи од свих које је до тада имао. С њим је највише и побеђивао. Зеленко је био коњ с људском душом, каже легенда. И још каже да је разумевао људски говор. Дамјан је, каже та прича, и побеђивао захваљујући томе што је коњ слушао његове команде и знао правила борбе. Чак је, кажу, често, у току борбе, инстиктивно, сам и мимо Дамјана, доносио исправну одлуку, која је спашавала живот његовом господару. Дамјан је знао да има необичног коња, па се трудио свим силама да му проникне у душу и нарав. Колико пута му се учунило да његов Зеленко има људска осећања: једном, после пораза у неком двобоју, видео је сузе у његовим очима. Дамјан је највише времена проводио са својим коњем: није дао да га хране и тимаре његови коњушари већ је то сам радио, што није био обичај оног времена да се високи племић бави таквим пословима. Тренирао је с њим сваки дан. `Већ је њега Дамјан научио: до поноћи ситну зоб зобати, од поноћи на друм путовати`, каже народни певач. Дамјан је, као и његова браћа, погинуо на Косову. Косовску трагедију, кажу, преживели су сви коњи браће Југовића. И сви су се вратили у Крушевац. Нико не зна како. То је једна од великих тајни Косова. Кажу да је једна монахиња у Љубостињи записала да су коњи Југовића сами дошли с Косова и да је пред њима ишао Дамјанов Зеленко.  Легенда каже да је Дамјанов Зеленко вриштао за својим господарем годину дана. А онда је једне ноћи нестао из кнежеве коњушнице. Дуго се о њему није знало ништа, а онда се, три године после Косовског боја, уочи Видовдана тачно у подне, чуло његово вриштање у планини Гочу. Слушајући тај коњски плач, кажу да је плакао цели Крушевац. Да је, којим случајем, устао Дамјан и завирио у очи своме коњу, можда би у њима нашао сузе.

                                                      (припремила Милица Дивјак VII2)

damljanov-zelenko

Кушља је био славни коњ чувеног Хајдук Вељка Петровића, јунака Првог српског устанка. Летописи наводе да је Кушља био најбољи српски коњ после Косова. Својом храброшћу и вештином ушао је у славну историју легендарних српских коња. Хајдук Вељко је пре Кушље променио много коња, али му ниједан није био по вољи. Тек кад је добио Кушљу, Вељко је знао да има правог борбеног коња. И Вељко је тек тада постао прави херој и чувени мегданџија јер одувек се знало да без доброг коња нема ни доброг јунака.
Вељко је Кушљу добио сасвим случајно, у једном нападу на Турке у Тимочкој Крајини. Срби су тада заробили велики број Турака, као и њиховог команданта Али-бега који је јахао крупног дивног коња, сивомрке боје. Био је то Кушља, којег је Вељко узео себи и дао му име по надимку Али-бега. Мада је Али-бег открио Вељку да је Кушља војно обучен и да зна ратне вештине, Вељко се врло брзо и сам уверио у то. Десетак дана после тога имао је мегдан са Соко-пашом у Црној Реци. Хајдук Вељко је први пут имао пред собом великог јунака и достојног противника. Иако је мегдан на очиглед обе војске трајао два сата, исход није зависио од њих двојице већ од Кушље. Он је знао да мења правац у трчању како би његов господар избегао турску кубуру, умео је у пуном галопу да стане како би турска сабља замахнула у празно, знао је кад треба и да клекне. Кушља је све то радио у прави час и тако проузроковао да Соко-пашу збаци његов коњ. Кад се Турчин нашао на земљи, без сабље и кубуре, Вељко је дојахао до њега и рекао му да му опрашта живот. Иако је Вељку увек било важније да победи противника, а не да га убије, његов коњ Кушља је овога пута пресудио. Изненада се окренуо и ударцима задњих копита убио Турчина. Сви су се после тога разишли без борбе и нико није знао да ли је тада пресуђено по правди или није.
Кушља је Хајдук Вељка изнео из многих бојева као победника и јунака. Никада Вељко није био рањен и Кушља је био његова срећа. Јахао га је до своје смрти 1813. године. Када су Турци у последњој години Карађорђеве Србије навалили са свих страна, Хајдук Вељко је од њих бранио Неготин. Зрно га није хтело, а ни турска сабља. Судбина је хтела да погине без Кушље. Први пут кад је изашао без коња и без пушке, пешке, да охрабри своје борце, погодио га је турски тобџија посред плећа тако да није стигао ништа да каже осим „држ“ и с том половином речи је пао мртав.
Кушља је опет допао у турске руке. Није се знало ни где ни коме. Случај је хтео да га неколико година после Вељкове смрти прва види Вељкова жена Чучук-Стана. Кушља је у Видину вукао циганске таљиге и био је стар, мршав и слеп на једно око. Препознао је глас своје бивше газдарице и то означио рзањем. Чучук-Стана је заплакала и дала Циганину десет дуката да Кушљу више не преже у таљиге већ да га до смрти храни и пази. Циганин је узео дукате, купио себи младог коња, а Кушљу продао. Не зна се како је ни где завршио Кушља, најбољи и најславнији српски коњ после Косова.

kuslja-konj-hajduk-veljka

У плејади славних српских коња, Јабучило, коњ војводе Момчила, по много чему, заузима прво место.То је у Срба, као у Хелена Пегаз, једини митолошки коњ са крилима, која се виде, `која Јабучило сваког дана, у зору, пушта себи до копита`. И, то је, хронолошки, први опевани коњ у српској епској поезији. Историјски војвода Момчило је живео у доба Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана. Зна се да је учествовао у боју против Бугара код града Велбужда. Кажу да је, врло успешно, командовао једним делом српске лаке коњице. Остали подаци, што се историје тиче о томе славном војводи и јунаку, спорни су и магловити. Историја не зна за његове дворе у Пирлитору, на Дурмитору. Напротив. Неки историчари тврде да је Пирлитор неко време био дворац Вукашина Мрњавчевића. Народна песма тај град Пирлитор именује Момчиловим. Легенда каже да је Јабучила ождребила једна Момчилова кобила, коју је опасао крилати коњ на Дурмиторском језеру. Наиме, на ливади око језера пасле су многобројне војводове кобиле које је ноћу изашавши из језера опасивао тај крилати коњ. Но, како коју кобилу опаше, каже прича, он би је ударао ногама у трбух да се изјалови и не ождреби крилата коња. Али, једне ноћ, дође Момчило са својим слугама на језеро, донесе бубњеве и таламбасе, сакрије се у жбуње и сачека да крилати коњ изађе из воде и оплоди једну кобилу.Те ноћи пред зору чудни коњ изађе из језера и опаше Момчилову најбољу кобилу, па кад хтеде да сиђе са ње, Момчило, са слугама, удари у бубњеве и тламбасе те се коњ поплаши и утече у језеро. После годину дана кобила ождреби Јабучила, белог крилатог коња, који се касније прославио у разним биткама са својим господарем – војводом Момчилом. Али Срби су народ који не може без издаје ни у својим митовима. Ово је прича о једном коњу, о издаји једне жене. Жена војводе Момчила – Видосава, издаде свог мужа, сјајног и племенитог човека, племића, витеза, јунака, српског Херкула. Умисли да га замени Вукашином краљем. Та страшна жена, `куја Видосава`, како је назива народни певач, пожелела је да буде краљица. Уротила се против војводе Момчила, заједно са Вукашином. И лукава жена једне ноћи, пред свануће, спали крила коњу свога мужа. Дошло је до борбе између Вукашина и Момчила. Момчило се храбро борио све до тренутка док није угледао девет враних коња, `а на њима брата ни једнога`. Тада је малаксао и хтео да га Јабучило, узлетевши, крилима понесе према његовом Пирлитору. Али коњ, његов Јабучило, није више могао да лети јер су му крила била спаљена. Момчило је себи, кроз непријатељску војску, прокрчио пут до градских зидина. Али ту га је сачекала жена и спречила његов улазак у град: сабљом је пресекла платно с којим се он пењао `граду уз бедеме`. И тако погину Војвода Момчило, каже легенда, али ништа даље не каже о његовом коњу, крилатоме Јабучилу. Кажу да стоји и данас на оном месту где га је оставио његов господар и чека да му поново нарасту крила и одлети у бистре воде Дурмиторског језера, за својим оцем, који га, многи верују, посећује сваке ноћи и лечи.

Momcilo2

1 коментар (+додајте свој?)

  1. lukamalimaloletnikl
    нов 22, 2013 @ 23:17:59

    Draga nastavnice ovaj rad o konjima izgleda prilicno dobro jos ga nisam skroz celog procitala ali hocu.Obozavam konje i ovo mi se bas svidja. SARA

    Одговор

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: