Коњ Марка Краљевића – Шарац

Најславнији српски коњ је легендарни Шарац Марка Краљевића. Као што је Марко највећи јунак у српском предању, тако је и Шарац у тим причама и песмама коњ над коњима, митолошко чудо, божанско биће. Шарац је, иако коњ, можда најлепша метафора српског епа. „Српски песнички геније дао је Шарцу људске особине, чак особине једног краља, његовог господара, што је задивило великог Гетеа, који је једном, усхићен том духовном параболом, рекао да су сви светски легендарни коњи, у односу на Шарца, само обична ждребад“.

марко2

Пре Шарца, Марко је променио много коња. Ниједан коњ му није био по вољи, нити је могао да испуни Маркове захтеве. Марка је могаo носити само крупан и јак коњ, одгајан и обучен на најбољи начин, који ће имати снаге да се носи са непријатељским коњима. Легенда каже да је Марко једном, на путу за град Костур, сусрео неке кириџије и купио од њих шарено, губаво ждребе. Учинило му се да ће од њега бити добар коњ; узео га је за реп да њиме омане око себе као што је и са осталим коњима чинио, али се ово губаво ждребе није дало ни помаћи са места. Марко је ждребе излечио од губе и научио га да пије вино:

„Пола пије, пола Шарцу даје“ (Марко Краљевић и Арапин)

После је оно израсло у великог и лепог коња – чувеног Шарца. У свакој борби, Марко је могао да се ослони на њега, а чак је и разговарао са њим као са пријатељем:
„Јао Шаро, моје десно крило“ (Марко Краљевић и вила)

Шарац је имао натприродне моћи. Био је, пре свега, крилат као Јабучило, али су његова крила била невидљива. Служио се њима само у безизлазним случајевима или када је Марко водио борбу с вилама, змајевима и другим алама.
Шарац је био и видовит коњ. Знао је да предвиди многе догађаје па да то саопшти своме господару на разне начине: рзањем, њиском, поигравањем, копањем ногама. Шарац је чак предвидео и смрт Марка Краљевића:
„Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.“ (Смрт Марка Краљевића)

Нема митског јунака који је имао више мегдана од Марка Краљевића. Марко је увек био победник, али без свог Шарца то не би био:
„Да ми не би Шарца од мејдана,                                                                                                                                                                                             Marko-Kraljevic
Доиста ме уватити шћаше“ ( Марко Краљевић и Љутица Богдан)
*
„Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана“    (Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Шарац је део Маркове укупне застрашујуће појаве на мегадну:
„Нема оног страшнога јунака
На шарену коњу великоме“    (Марко Краљевић и Мина од Костура)

Шарац је био беома вешт и жесток коњ:
„Игра Шарац, како и помаман,
И прескаче коње и јунаке“   ( Марко Краљевић и Алил-ага)
*
„Из копита жива ватра сева,
Из ноздрва модар пламен лиже“  (Марко Краљевић укида свадбарину)

Али је био и гиздав коњ, необичне лепоте у длаци и телу. Ход му је био краљевски, кас витешки, а галоп вилински. Марко га је врло пажљиво и богато опремао за мегдане:
„Те опреми Шарца од мејдана:                                                                                                                                                                                                 460px-Marko_-_Mina
Притеже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном ….
-Коњ му није каквино су коњи,
Веће шарен, како и говече…“ ( Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Шарац је био моћан у свему: у снази, у брзини, у вештини. Ниједан коњ му никада није утекао.
„Док је Сунца и док је Месеца“, каже песма, Срби ће спомињати Марка и његовог Шарца!

Има много верзија о смрти Марка и његовог коња. Једна од њих казује да Марко и није умро већ са својим Шарцем у некој пећини спава већ шест стотина година. Пред Шарцем стоји маховина коју он полако једе, а за греду је заденута Маркова сабља, која полако излази. Марко ће се пробудити кад устреба српском народу, а дотле ће Шарац појести маховину и сабља ће изаћи испод греде.
Вук Стефановић Караџић је овако писао о Марку Краљевићу и о његовом коњу:
„Никога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех, садашњијех, а јамачно и ондашњијех људи.У 72. пјесми друге књиге (Турци у Марка на слави) пјева се да је у његовом буздовану, којим је он једном руком махао и њиме се бацао, било шездесет и шест ока; а ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми манастира Крушедола, гдје је Марко намолован, како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо; у пјесми 67 (Марко Краљевић и Муса Кесеџија) пјева се како је узео у руке суху дреновину „са тавана од девет година“, па кад је стиснуо руком, она прсла надвоје – натроје и двије капље воде искочиле из ње. Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила нека вила; а једни опет да га је купио у некакијех кириџија. Прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријбе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, узме га за реп да омахне око себе као што је и остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.
За смрт Марка Краљевића различито се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други кажу да му се у таквом боју заглибио Шарац у некак’ој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; трећи кажу да је у так’ому боју толико људи изгинуло да су по крви пливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, шта ћу ја сад“ На то се бог смиловао и некак’ијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некак’у пећину, у којој и сад обојица живе: он забовши своју сабљу под греду, или је ударивси у камен, легао те заспао па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изаћи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онак’о као што се приповиједа), пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака“. (Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српског)

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: