Коњ Марка Краљевића – Шарац

Најславнији српски коњ је легендарни Шарац Марка Краљевића. Као што је Марко највећи јунак у српском предању, тако је и Шарац у тим причама и песмама коњ над коњима, митолошко чудо, божанско биће. Шарац је, иако коњ, можда најлепша метафора српског епа. „Српски песнички геније дао је Шарцу људске особине, чак особине једног краља, његовог господара, што је задивило великог Гетеа, који је једном, усхићен том духовном параболом, рекао да су сви светски легендарни коњи, у односу на Шарца, само обична ждребад“.

Пре Шарца, Марко је променио много коња. Ниједан коњ му није био по вољи, нити је могао да испуни Маркове захтеве. Марка је могаo носити само крупан и јак коњ, одгајан и обучен на најбољи начин, који ће имати снаге да се носи са непријатељским коњима. Легенда каже да је Марко једном, на путу за град Костур, сусрео неке кириџије и купио од њих шарено, губаво ждребе. Учинило му се да ће од њега бити добар коњ; узео га је за реп да њиме омане око себе као што је и са осталим коњима чинио, али се ово губаво ждребе није дало ни помаћи са места. Марко је ждребе излечио од губе и научио га да пије вино:

„Пола пије, пола Шарцу даје“ (Марко Краљевић и Арапин)

После је оно израсло у великог и лепог коња – чувеног Шарца. У свакој борби, Марко је могао да се ослони на њега, а чак је и разговарао са њим као са пријатељем:
„Јао Шаро, моје десно крило“ (Марко Краљевић и вила)

Шарац је имао натприродне моћи. Био је, пре свега, крилат као Јабучило, али су његова крила била невидљива. Служио се њима само у безизлазним случајевима или када је Марко водио борбу с вилама, змајевима и другим алама.
Шарац је био и видовит коњ. Знао је да предвиди многе догађаје па да то саопшти своме господару на разне начине: рзањем, њиском, поигравањем, копањем ногама. Шарац је чак предвидео и смрт Марка Краљевића:
„Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.“ (Смрт Марка Краљевића)

Нема митског јунака који је имао више мегдана од Марка Краљевића. Марко је увек био победник, али без свог Шарца то не би био:
„Да ми не би Шарца од мејдана,                                                                                                                                                                                            
Доиста ме уватити шћаше“ ( Марко Краљевић и Љутица Богдан)
*
„Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана“    (Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Шарац је део Маркове укупне застрашујуће појаве на мегадну:
„Нема оног страшнога јунака
На шарену коњу великоме“    (Марко Краљевић и Мина од Костура)

Шарац је био беома вешт и жесток коњ:
„Игра Шарац, како и помаман,
И прескаче коње и јунаке“   ( Марко Краљевић и Алил-ага)
*
„Из копита жива ватра сева,
Из ноздрва модар пламен лиже“  (Марко Краљевић укида свадбарину)

Али је био и гиздав коњ, необичне лепоте у длаци и телу. Ход му је био краљевски, кас витешки, а галоп вилински. Марко га је врло пажљиво и богато опремао за мегдане:
„Те опреми Шарца од мејдана:                                                                                                                                                                                                
Притеже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном ….
-Коњ му није каквино су коњи,
Веће шарен, како и говече…“ ( Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Шарац је био моћан у свему: у снази, у брзини, у вештини. Ниједан коњ му никада није утекао.
„Док је Сунца и док је Месеца“, каже песма, Срби ће спомињати Марка и његовог Шарца!

Има много верзија о смрти Марка и његовог коња. Једна од њих казује да Марко и није умро већ са својим Шарцем у некој пећини спава већ шест стотина година. Пред Шарцем стоји маховина коју он полако једе, а за греду је заденута Маркова сабља, која полако излази. Марко ће се пробудити кад устреба српском народу, а дотле ће Шарац појести маховину и сабља ће изаћи испод греде.
Вук Стефановић Караџић је овако писао о Марку Краљевићу и о његовом коњу:
„Никога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех, садашњијех, а јамачно и ондашњијех људи.У 72. пјесми друге књиге (Турци у Марка на слави) пјева се да је у његовом буздовану, којим је он једном руком махао и њиме се бацао, било шездесет и шест ока; а ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми манастира Крушедола, гдје је Марко намолован, како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо; у пјесми 67 (Марко Краљевић и Муса Кесеџија) пјева се како је узео у руке суху дреновину „са тавана од девет година“, па кад је стиснуо руком, она прсла надвоје – натроје и двије капље воде искочиле из ње. Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила нека вила; а једни опет да га је купио у некакијех кириџија. Прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријбе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, узме га за реп да омахне око себе као што је и остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.
За смрт Марка Краљевића различито се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други кажу да му се у таквом боју заглибио Шарац у некак’ој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; трећи кажу да је у так’ому боју толико људи изгинуло да су по крви пливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, шта ћу ја сад“ На то се бог смиловао и некак’ијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некак’у пећину, у којој и сад обојица живе: он забовши своју сабљу под греду, или је ударивси у камен, легао те заспао па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изаћи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онак’о као што се приповиједа), пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака“. (Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српског)

Коњ у српској народној књижевности (други део)

Дамјанов Зеленко је из царске коњушнице, као и остали коњи браће Југовића. Имао је људску душу и особине. Када је Југовић умро, овај коњ је за својим господаром вриштао наредих годину дана. Одатле је потекла и изрека: ,,Вришти као Дамјанов Зеленко“.      Дамјан Југовић је пре Зеленка, променио многе добре коње и с многима је побеђивао у важним двобојима на витешким турнирима. Зеленко му је био последњи коњ у животу и најбољи од свих које је до тада имао. С њим је највише и побеђивао. Зеленко је био коњ с људском душом, каже легенда. И још каже да је разумевао људски говор. Дамјан је, каже та прича, и побеђивао захваљујући томе што је коњ слушао његове команде и знао правила борбе. Чак је, кажу, често, у току борбе, инстиктивно, сам и мимо Дамјана, доносио исправну одлуку, која је спашавала живот његовом господару. Дамјан је знао да има необичног коња, па се трудио свим силама да му проникне у душу и нарав. Колико пута му се учунило да његов Зеленко има људска осећања: једном, после пораза у неком двобоју, видео је сузе у његовим очима. Дамјан је највише времена проводио са својим коњем: није дао да га хране и тимаре његови коњушари већ је то сам радио, што није био обичај оног времена да се високи племић бави таквим пословима. Тренирао је с њим сваки дан. `Већ је њега Дамјан научио: до поноћи ситну зоб зобати, од поноћи на друм путовати`, каже народни певач. Дамјан је, као и његова браћа, погинуо на Косову. Косовску трагедију, кажу, преживели су сви коњи браће Југовића. И сви су се вратили у Крушевац. Нико не зна како. То је једна од великих тајни Косова. Кажу да је једна монахиња у Љубостињи записала да су коњи Југовића сами дошли с Косова и да је пред њима ишао Дамјанов Зеленко.  Легенда каже да је Дамјанов Зеленко вриштао за својим господарем годину дана. А онда је једне ноћи нестао из кнежеве коњушнице. Дуго се о њему није знало ништа, а онда се, три године после Косовског боја, уочи Видовдана тачно у подне, чуло његово вриштање у планини Гочу. Слушајући тај коњски плач, кажу да је плакао цели Крушевац. Да је, којим случајем, устао Дамјан и завирио у очи своме коњу, можда би у њима нашао сузе.

                                                      (припремила Милица Дивјак VII2)

Кушља је био славни коњ чувеног Хајдук Вељка Петровића, јунака Првог српског устанка. Летописи наводе да је Кушља био најбољи српски коњ после Косова. Својом храброшћу и вештином ушао је у славну историју легендарних српских коња. Хајдук Вељко је пре Кушље променио много коња, али му ниједан није био по вољи. Тек кад је добио Кушљу, Вељко је знао да има правог борбеног коња. И Вељко је тек тада постао прави херој и чувени мегданџија јер одувек се знало да без доброг коња нема ни доброг јунака.
Вељко је Кушљу добио сасвим случајно, у једном нападу на Турке у Тимочкој Крајини. Срби су тада заробили велики број Турака, као и њиховог команданта Али-бега који је јахао крупног дивног коња, сивомрке боје. Био је то Кушља, којег је Вељко узео себи и дао му име по надимку Али-бега. Мада је Али-бег открио Вељку да је Кушља војно обучен и да зна ратне вештине, Вељко се врло брзо и сам уверио у то. Десетак дана после тога имао је мегдан са Соко-пашом у Црној Реци. Хајдук Вељко је први пут имао пред собом великог јунака и достојног противника. Иако је мегдан на очиглед обе војске трајао два сата, исход није зависио од њих двојице већ од Кушље. Он је знао да мења правац у трчању како би његов господар избегао турску кубуру, умео је у пуном галопу да стане како би турска сабља замахнула у празно, знао је кад треба и да клекне. Кушља је све то радио у прави час и тако проузроковао да Соко-пашу збаци његов коњ. Кад се Турчин нашао на земљи, без сабље и кубуре, Вељко је дојахао до њега и рекао му да му опрашта живот. Иако је Вељку увек било важније да победи противника, а не да га убије, његов коњ Кушља је овога пута пресудио. Изненада се окренуо и ударцима задњих копита убио Турчина. Сви су се после тога разишли без борбе и нико није знао да ли је тада пресуђено по правди или није.
Кушља је Хајдук Вељка изнео из многих бојева као победника и јунака. Никада Вељко није био рањен и Кушља је био његова срећа. Јахао га је до своје смрти 1813. године. Када су Турци у последњој години Карађорђеве Србије навалили са свих страна, Хајдук Вељко је од њих бранио Неготин. Зрно га није хтело, а ни турска сабља. Судбина је хтела да погине без Кушље. Први пут кад је изашао без коња и без пушке, пешке, да охрабри своје борце, погодио га је турски тобџија посред плећа тако да није стигао ништа да каже осим „држ“ и с том половином речи је пао мртав.
Кушља је опет допао у турске руке. Није се знало ни где ни коме. Случај је хтео да га неколико година после Вељкове смрти прва види Вељкова жена Чучук-Стана. Кушља је у Видину вукао циганске таљиге и био је стар, мршав и слеп на једно око. Препознао је глас своје бивше газдарице и то означио рзањем. Чучук-Стана је заплакала и дала Циганину десет дуката да Кушљу више не преже у таљиге већ да га до смрти храни и пази. Циганин је узео дукате, купио себи младог коња, а Кушљу продао. Не зна се како је ни где завршио Кушља, најбољи и најславнији српски коњ после Косова.

У плејади славних српских коња, Јабучило, коњ војводе Момчила, по много чему, заузима прво место.То је у Срба, као у Хелена Пегаз, једини митолошки коњ са крилима, која се виде, `која Јабучило сваког дана, у зору, пушта себи до копита`. И, то је, хронолошки, први опевани коњ у српској епској поезији. Историјски војвода Момчило је живео у доба Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана. Зна се да је учествовао у боју против Бугара код града Велбужда. Кажу да је, врло успешно, командовао једним делом српске лаке коњице. Остали подаци, што се историје тиче о томе славном војводи и јунаку, спорни су и магловити. Историја не зна за његове дворе у Пирлитору, на Дурмитору. Напротив. Неки историчари тврде да је Пирлитор неко време био дворац Вукашина Мрњавчевића. Народна песма тај град Пирлитор именује Момчиловим. Легенда каже да је Јабучила ождребила једна Момчилова кобила, коју је опасао крилати коњ на Дурмиторском језеру. Наиме, на ливади око језера пасле су многобројне војводове кобиле које је ноћу изашавши из језера опасивао тај крилати коњ. Но, како коју кобилу опаше, каже прича, он би је ударао ногама у трбух да се изјалови и не ождреби крилата коња. Али, једне ноћ, дође Момчило са својим слугама на језеро, донесе бубњеве и таламбасе, сакрије се у жбуње и сачека да крилати коњ изађе из воде и оплоди једну кобилу.Те ноћи пред зору чудни коњ изађе из језера и опаше Момчилову најбољу кобилу, па кад хтеде да сиђе са ње, Момчило, са слугама, удари у бубњеве и тламбасе те се коњ поплаши и утече у језеро. После годину дана кобила ождреби Јабучила, белог крилатог коња, који се касније прославио у разним биткама са својим господарем – војводом Момчилом. Али Срби су народ који не може без издаје ни у својим митовима. Ово је прича о једном коњу, о издаји једне жене. Жена војводе Момчила – Видосава, издаде свог мужа, сјајног и племенитог човека, племића, витеза, јунака, српског Херкула. Умисли да га замени Вукашином краљем. Та страшна жена, `куја Видосава`, како је назива народни певач, пожелела је да буде краљица. Уротила се против војводе Момчила, заједно са Вукашином. И лукава жена једне ноћи, пред свануће, спали крила коњу свога мужа. Дошло је до борбе између Вукашина и Момчила. Момчило се храбро борио све до тренутка док није угледао девет враних коња, `а на њима брата ни једнога`. Тада је малаксао и хтео да га Јабучило, узлетевши, крилима понесе према његовом Пирлитору. Али коњ, његов Јабучило, није више могао да лети јер су му крила била спаљена. Момчило је себи, кроз непријатељску војску, прокрчио пут до градских зидина. Али ту га је сачекала жена и спречила његов улазак у град: сабљом је пресекла платно с којим се он пењао `граду уз бедеме`. И тако погину Војвода Момчило, каже легенда, али ништа даље не каже о његовом коњу, крилатоме Јабучилу. Кажу да стоји и данас на оном месту где га је оставио његов господар и чека да му поново нарасту крила и одлети у бистре воде Дурмиторског језера, за својим оцем, који га, многи верују, посећује сваке ноћи и лечи.

Коњ у српској народној књижевности (први део)

Српска традиција бележи да без доброг коња нема ни доброг јунака. Коњ је био симбол части и мушкости. Зато су у нашим народним епским песмама коњи чувени по јунаштву скоро као и јунаци који су их јахали. Такви су Ждралин Милоша Обилића, Ђокин Бановић Страхиње, Дамјанов Зеленко, Хајдук Вељков Кушља, крилати Јабучило војводе Момчила и најпознатији коњ – Шарац Марка Краљевића.

Коњ Милоша Обилића,  био је јунак као и његов господар. Звао се Ждралин и погинуо је заједно са својим господаром. Ждралин је једини српски легендарни коњ који је погинуо у боју. О Милошевом коњу Ждралину нема много података и прича. Познато је да је Ждралин био висок коњ. У песмама пише да је био толико висок да је међу другим коњима изгледао као џин. Сви су га се плашили: нико није имао прилику да се дуже бори против таквог коња и јунака! Ждралин је имао све моћи, само није могао да лети. То му није требало, јер је својом снагом и величином био изнад свих коња. Својом величином је рушио све пред собом. Милош је био у панциру па је панцир стављао и свом коњу. Ждралин никада није био огребан, а још мање рањен. Милош је имао своју ергелу која се налазила на северној падини планине Цер. Легенда каже да је Милош Обилић у време Косовске битке имао четрдесет година, а Ждралин десет година.  Тај величанствени коњ и јунак запрепастили су Турке и њихове коње. Ждралин је све пред собом газио, а Милош секао. Успели су да стигну до турског владара Мурата и убију га. Ждралин и Милош су погинули на истом месту, на најславнијем месту у земљи Србији, на Газиместану. Ждралин је погинуо витешки као човек.  Смрт му је била људска, јуначка. Име Милошевог коња Ждралин, заслужује да се нађе се на списку косовских витезова.

                                                                  (припремила Ивана Милидраговић VII2)

,,Неко беше Страхињићу Бане“, каже народни певач. Неко, а не било ко. И тај неко не може имати било каквог коња, већ само најбољег, најлепшег и најпаметнијег. Коња према јунаку! Ђогин, тако је било име коња славног јунака Бановић Страхиње. Он је по много чему испред свих српских, легендарних коња: неизмерне лепоте, људске памети. Многе од својих чувених мегдана, Бановић Страхиња је добио уз помоћ свог Ђогина. Преплитање маште и легенди кажу да је Ђогин потекао из царске штале и да је био посебан, венчани дар кога је Бановић Страхиња добио од свога таста Југ-Богдана. Одгајан је у Бањској на Косову, где је живео и његов господар и где је по свим правилима која су тада владала трениран и за двобоје. До сад нико није порекао да је Бановић Страхиња, како кажу трагови народног памћења, био најуспешнији дуелиста свог времена. Онај најславнији двобој овога јунака и његовог коња био је са Влах-Алијом. Ђогин је знао све што треба да зна један коњ у таквим приликама. И поново је Ђогин доказао да је дорастао јунаштву свог јахача:

,,Има коња Ђога од мегдана

што га данас у Србина нема

у Србина, нити у Турчина…“

Колико је Ђогин био добар коњ, најбоље сведоче речи једног Турчина који је добро познавао Страхињу и његовог коња: ,,Твоме Ђогу и твоме јунаштву свуд су броди где год пођеш води!“ Бановић Страхиња је погинуо на Косову, као и остали српски јунаци. Легенда каже да је био тешко рањен и да га је његов Ђогин изнео са попришта и галопом понео у Бањску. Али када је осетио да му је у седлу умро господар, стао је, три пута зарзао, а онда лаганим ходом кренуо према двору славног ратника. Коњ је стрепео да му са леђа не падне на земљу мртав човек. Такав коњски инстикт има природу људске памети. Бановић Страхиња је једини српски јунак који је умро у седлу свога коња. Та чињеница је добила митолошко значење у предању. Нити је било паметнијег коња, нити бољега јунака. Легенда каже да је Ђогин једне ноћи, тајно, после сахране великог бана напустио Бањску и отишао на Голеч планину. Кажу да су га многи чобани и ловци годинама виђали како у зору, кад се дели дан од ноћи, галопом трчи с краја на крај Газиместана. Многи верују да тај сјајан коњ и данас трчи Косовом.

                                                                 (припремила Георгина ГавриловићVII2)

 

 

Коњ у књижевности и митологији

Коњ је кроз векове био инспирација многим књижевницима и сликарима широм света. У историји и митологији многих народа такође је оставио трагове. Према легенди Бог је при стварању света упутио ветру ове речи: „Створи ми биће које ће бити лагано и брзо попут тебе, верно, племенито и снажно и које ће на својим леђима носити човека“. После тога је створио коња.

Коњ је човеков велики пријатељ. Од свих домаћих животиња, коњ је због своје неукротиве природе и величине последњи припитомљен. Од давнина се користио за рекреацију и лов, али и за ратовање. Изазивао је дивљење људи па су тако и настале многе легенде и веровања. Једно од најстаријих одржало се све до данас, а то је веровање да је потковица симбол велике среће.

Најпознатији митолошки коњ је крилати коњ Пегаз, син Посејдона и Медузе. Најчешће се спомиње да је био беле боје, а био је симбол најпре мудрости и славе, а касније поезије и инспирације.

                                                                           

Кентаур је митско биће с телом коња, а главом човека. Шетао је шумама и уживао у самоћи. Био је миљеник богова, а симболизује спој инстинктивне природе и хуманог, цивилизованог аспекта човека.

                                         

Део мита о Тројанском рату чини и тројански коњ. У старој Грчкој живела је лепа Хелена у коју се заљубио и тројански принц Парис. Он ју је касније отео и одвео у Троју. Грци су годинама безуспешно покушавали да освоје Троју, а онда је Одисеј смислио једно лукавство – огромног шупљег дрвеног коња у коме могу да се сакрију. Затим су коња понели Парису као знак мира после десетогодишњег ратовања. Парис је примио поклон и ставио га на главни трг јер је мислио да коњ симболизује победу против Грка. Током ноћи, грчки војници су изашли из коња и отворили капије града да би остатак војске ушао. Дошло је до битке, Троја је изгорела, а Хелена спашена. Тројански коњ је до данас остао симбол упорности и храбрости, али и велике љубави.

                                                                                                                                

У историји коњ такође има истакнуто место. Био је основа ратне моћи, а посебан род је била коњица. Коришћен је и као теретна животиња, а кад је дресиран, служио је јахачима и био главна атракција у тркама. Имао је и друштвено значење – знак је племићког и краљевског достојанства и моћи.

Најпознатији коњ у историји био је Букефал, коњ Александра Македонског. Постоји прича да је био најскупљи и најбољи коњ у македонском краљевству и да је био поклоњен краљу Филипу II. Пошто нико није успео да га узјаше, Филип је наредио да га врате, али је Александар схватио да се коњ плаши своје сенке, окренуо га ка сунцу и мирно га узјахао. На то је Филип рекао: „Сине, тражи краљевство према себи, моје је за тебе премало“. Тако је и било. Кад је Букефал угинуо, Александар је основао град и назвао га Букефалија.

                                                                                                                                  

Највећу част и дивљење које је човек указао једном коњу доживео је Инцитат (Брзоноги),  коњ римског императора Калигуле. Имао је мраморну шталу чији су  зидови били прекривени фрескама најчувенијих уметника. Јасле су му биле од слоноваче, а воду је пио из златног ведра.  Инцитат никада није изгубио ниједну трку. Калигула га је толико волео да га је прво произвео у грађанина Рима, затим у сенатора, а предложио га је за и конзула.  Калигула је чак свога коња по свим грађанским и верским прописима венчао прелепом кобилом Пенелопом.

У књижевности, епитет најпознатијег коња припада Росинанти, коњу Дона Кихота из истоименог Сервантесовог романа.