Немушти језик – предност или невоља

Многи хероји у филмовима имају магичне моћи помоћу којих спашавају људе од зла. Мислим да у неком филму или серији на које се троши велики новац треба да се нађе и моћ немуштог језика. Способност која човеку омогућава да разуме животиње, биљке и шта већ не са собом носи много добрих ствари, али и многе проблеме. У једном тренутку, немушти језик је нешто што би сваки човек пожелео, а у другом је нешто о чему човек не би ни размишљао. Као што је у народној бајци чобанин упао у велики проблем због немуштог језика, то би могло да се деси и у стварном животу. Као што се чобанин обогатио због немуштог језика, то би некоме могло да се деси и у садашњем времену. По мом мишљењу немушти језик је ипак једно велико богатство које се не може измерити килограмима. Немушти језик је знање о мајци природи. Брине ме једино што би то знање могло да припадне неким злим људима који би га искористили у зле сврхе. Највредније је богатство које си сам зарадио или заслужио. Да ли је немушти језик предност или невоља, зависи од човека који га поседује. Жао ми је што немушти језик постоји само у нароном веровању, или ипак постоји и у стварности? У будућности желим да видим један добар домаћи филм о немуштом језику.

Огњен Ђукић 8/1

Моја бајка

На обалама великог океана постојало је моћно царство. Његови становници често су били сведоци великих сукоба око престола. Сукобе је изазивала царичина зла сестра, која је била незадовољна својим положајем на двору. Својим вештичарењем и црном магијом покушавала је да срећну царску породицу доведе до пропасти. Циљ јој је био да влада. Није бирала средства. Због тога је нико није волео.

Царску породицу чинили су два принца и једна принцеза. Двор се налазио на највишој стени изнад океана. Често су користили своје лађе за крстарење и обилажење острва. Једном приликом задесила их је велика олуја. Све је то било масло зле царичине сестре. Таласи су их бацали, јарболи се ломили. На крају су сви завршили у води. Највећи део њих спасила је лађа која је туда пролазила. Нису успели да нађу једино малу принцезу. Тражили су је три дана и три ноћи. Све је било узалуд. Нико није могао да претпостави да је она преживела тако што су је таласи, онако малену, избацили на обалу једног малог острва. Лутајући по острву наилазила је на необичне призоре. Сетила се приче коју јој је мајка-царица причала. То је прича о земљи у којој влада мир, у којој су сви срећни и у којој се и највећи непријатељи у животињском царству слажу. А све је то била заслуга једне старице. Када ју је срела, испричала јој је како се ту затекла. Старица ју је саслушала, утешила и помогла јој да се прилагоди месту где се нашла. Научила ју је племенитим вештинама и како да се споразуме са животињама. Године су пролазиле, а девојчица је све више осећала носталгију, жељу да се врати својој кући и страх за породицу и свој народ. Старица је то приметила и одабрала тренутак да јој каже и целу стину о себи. Испричала јој је да је и она некада живела у том царству, да је била најбоља пријатељица њене зле тетке, али да није прихватила њен захтев да злим чинима уништи владаре. Због тога ју је ова казнила и послала на удаљено острво. Своје избеглиштво старица је искористила да ојача своју белу магију и стрпљиво сачека тренутак повратка у своју земљу. Тај тренутак је дошао. Одлучиле су да се на крилима змајева врате тамо где припадају.

Сазнање да је принцеза жива дало је велику снагу народу и царској породици у борби против царичине зле сестре. Увидевши да јој следи пропаст прихватила је нагодбу како не би била прогнана. Морала је да призна владаре и да престане са вештичарењем.

Ива Јовановић 6/4

Салвета

Доручак, ручак, вечера
Све ми се лепо сервира,
Само ми нешто смета,
Поред тањира салвета.

Када су палачинке са џемом,
А понекад са еурокремом,
Када је супа или паштета,
Поред тањира салвета.

Салвете су за мало дете,
За баке или за деке.
Ја све брзо смажем,
Не стигнем да се умажем.

Милош Урошевић   6/4

Аскина игра за живот и вукова игра са смрћу

       Ако неко хоће нешто да уради или оствари неки свој циљ и много се труди око тога, успеће. Аска се, због своје непослушности и радозналости, нашла у ситуацији где јој је знање о игри било потребно да би преживела.

    Она је имала велику жељу за животом и иако је мислила да неће преживети, покушавала је да продужи своје последње минуте живота што је дуже могла, а то је било довољно да дођу чобани и савладају вука. Користећи свој таленат,  Аска је надмудрила лукавог вука. Он се дивио њеном плесу и хтео је да се нагледа тог чуда и због тога је изгубио прилику. Ова прича о борби добра и зла говори нам да, ако хоћемо,  можемо да савладамо свако  зло. Тако је и Аски, која је симбол добра, победила и надмудрила лукавог вука који представља  зло.  Напорним радом и трудом можемо се изборити за оно што желимо и победити, чак иако то понекад изгледа немогуће. Аскин сусрет са вуком био је много страшнији него што је замишљала, али је она брзо размишљала и почела да користи своју игру. Иако је мислила да ће јој се живот брзо завршити и да јој је смрт пред очима, ипак је покушала да продужи свој живот. Користила је способности које је мислила да не поседује зато што се нашла у ситуацији где су јој те способности и знање о плесу помогле да преживи. Аски да победи смрт и зло помогла је и сналажљивост. Вук је био сигуран да ће на крају напасти Аску, али је то одлагао занесен њеним невиђеним покретима. Добро је, у овом случају, победило јер као што и Андрић каже „уметност и воља за отпором побеђују свако зло, па и саму смрт“.

       Уз помоћ рада, труда, сналажљивости и упорности, можемо урадити шта год пожелимо, као што је ова храбра овчица успела да преживи застрашујући сусрет са вуком.

Сања Ђукић VI2

 

Моје будуће занимање

           Имам једанаест година и имам много жеља. Букну из све снаге, затим ишчезну као да никад нису постојале. Час желим једно, час друго, а онда нешто сасвим треће.

           Желела сам да будем стоматолог. Играла сам се са луткама, вадила им и поправљала зубе. Мазала сам им нокте да им олакшам бол.

           А онда… а онда сам желела да будем наставник. Поставила бих лутке, а ја као седим за катедром, посматрам своје ученике и поносим се својим успехом. Учим лутке, као бајаги ученике, да воле књиге и да их читају. Разговарам са њима. Ја сам им пријатељ, подршка која им је потребна у тренуцима патње и бриге. Говорим им да ми верују.

           Често размишљам о одраслима. У школи нас уче шта је географска ширина и дужина, шта је генитив, а шта акузатив, грађу ћелија и разломке. Уче нас да се не свађамо, да поштујемо друге, да не повредимо никога, да делимо, да нисмо похлепни, а одрасли баш те ствари раде. Тада пожелим да будем дипломата и постанем неко битан и важан. Замишљам како седим у великој канцеларији, на кожној фотељи са гомилом папира на столу и телефоном који непрестано звони. У глави ми је реченица коју мој тата често понавља: „Оно си што радиш, а не што говориш да јеси“.

           Радила бих тако да ниједно дете на свету не би заплакало зато што је гладно. Имали бисмо зелене паркиће где бисмо се слободно играли, базене, бицикле, рачунаре… Ниједан војник не би отишао у рат, шуме би остале тамо где јесу, а животиње би слободно живеле у природи.

           Као дипломата, објаснила бих људима да се не треба бојати да деле ако имају више него што им треба. Објаснићу им да неће изгубити своје богатство ако помогну деци у Африци. Не би било зависти, лажи и злобе…

           Борићу се за будућност, своју и својих другара. Бићу дипломата.

           Време ће показати да ли је ова моја одлука трајна или ћу је опет променити. Морам бити старија како бих тачно знала шта желим и своје жеље претворила у стварност. Али једно сигурно знам, које год занимање изаберем, знањем, вољом и вером могу то постићи.

                                                Ивана МилидраговићVII2

Очи

 

Погледај ме у очи.

Шта видиш, реци,

да ли светлост ил’ мрак

ил’ један топао зрак?

Срце мирно ил’ немирно?

А овај сјај у очима

је ли то нада

која мојим срцем влада?

Погледај ме у очи

и реци

да ли то мрак

на моју душу пада,

и туга

мојим срцем одзвања

или то светлост сија

и тугу склања?

 

Ивана Париповић VI3

Моја земља

Моја земља је место као ни једно друго на свету. Могло би се рећи –  једиствена земља јединствених људи. У шареној је и питомој природи. Од равне Војводине до брежуљкасте Шумадије, цела је пуна шармантних и страсних људи, великих родољуба, које волим подједнако као и њу саму. Земља о којој су сви имали високо мишљење па чак и познате историјске личности као што су: турски султан Сулејман , генерал немачке војске Аугуст фон Макензен , па чак и озлоглашени Адолф Хитлер, који је говорио да нас не воли, али да нас цени и поштује јер смо храбар народ!!!

Ову земљу волим и зато што нико други нема Милоша Обилића, јунака над јунацима, нема Николу Теслу, ексцентричног научника који је направио велике и важне изуме без којих не бисмо могли да живимо данас, па на крају крајева чак и Новака Ђоковића, који је племенита особа, а да не помињемо да игра боље од Мареја, Надала и Федерера заједно.

Волим центиметар Србије више него целу Европу, коју бих продао за један једини косовски божур. Моје писмо је ЋИРИЛИЦА, писмо које су ми оставили моји преци којима се поносим и дичим, и који су се борили за Косово брдовито… Срце ми пукне у милион делова када чујем да хоће да га се одрекну, и да га продају. Зашто? Запитајте се… Због мањих цена би се одрекли Милоша Обилића и свега што је српско. Схватите, крвљу натопљен бусен, свет хоће да ми узме, и да нам уништи кости предака, мошти светаца…

Не очекујем да то разумеју народи без традиције и језика. Такве земље нам скрнаве гробља… Народи са земљом, али без историје… Нешто нас води кроз векове… нека дубока, трајна вера, родољубље…  Ја сам Србин и ја се својом земљом поносим и ја њој, могу слободно да тврдим, припадам.

Лука Радош VI2