Традиција и језик

Језик и култура, обичаји и веровања, лепота и мудрост живота чине традицију једног народа. То је нешто по чему се тај народ у окружењу препознаје, то је богатство духа које му помаже да траје и опстаје. Српски народ је свој језик вековима неговао, чувао и богатио. И ми треба да наставимо ту традицију. Долазак новог времена и нових генерација и тежња да се иде укорак са савременим светом као да лагано потискују оно што нам је у коренима. Проћи ће године и векови, мешаће се разни народи и њихове културе, али не треба заборавити свој језик и обичаје, нити их се одрицати.

Језик је оно по чему се препознаје један народ. И ако жели будућност, треба да памти своју прошлост, да чува корене и негује традицију.  Поштовањем своје културе и језика, човек цени себе.   То је говорио и Стефан Немања: „Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? … Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика“.

Култ дрвета код старих Срба

Дрвеће и цвеће прате Србина кроз читав његов живот. У радости и жалости, од колевке па до гроба. Тиса и храст су Божије растиње.

Срби сва дрвета деле на добра и зла.

Леска доноси срећу, испуњава сваку жељу, њоме се може убити ђаво, а човек претворити у животињу.

„Лешчице, по Богу сестрице!“

У леску не удара гром, због тога чобани, кад загрми, беже под њу.

Прича се да су први људи рођени из дрвета. Девојка се рађа из босиљка, јабуке или бора.

„Из Омера зелен бор никао, из Мериме зелена борика, борика се око бора вила, кано свила око смиља.“

Хајдуци су се молили Богу и заклињали под зеленом јелом.

„Излазило на небо сунашце, а девојка за гору на воду. Угледа је лијепо сунашце, угледа је кроз јелово грање.“

И липа је свето дрво код Срба, зато су је Турци псовали.

“Море, да ти крст липов…“

А око липе вршена су некад и венчања…

Храст је посебно дрво Бога громовника. Он се сече на Бадње вече.

Под храстом се одржавају и врше суђења.

Причешћивање о Васкрсу врши се под зеленом шљивом или другим зеленим дрветом, као у храму.

Прича се како некакав цар никада није ишао у цркву да се моли Богу, већ је то чинио под крушком.

„Чобанин се наслонио на гранчицу орахову. Туд пролази млада мома да поткине ту гранчицу.“

Тисовина је вилинско дрво и расте само на чистом месту.

Легенда каже – некаква Циганка је за опкладу од педесет плугова, који су на једној њиви орали, бајалицом зауставила четрдесет девет, а педесети није могла, јер је био од тисовине.

Болесник, ако хоће да оздрави, треба да спава под јасеном, јер ноћу вила, која борави у јасену, долази болеснику на сан и казује му лек од болести.

Наш народ, кад хоће да му се верује, куне се у бор и глог – “ Бора ми! “   „Глога ми! „

Глог се сматра за космичко, васионско дрво.

Легенда каже да на глоговим гранама стоји цела земља. За њих је везан црни пас који непрекидно гризе глог, и ако би га прегризао, свет би пропао. Да се то не би догодило, Свети Петар, с времена на време, прекрсти га штапом и глог се врати на своју меру.

Свирала је од зове и крушке.

„Где је мома паднула, ту је расла оскоруша. К њој долазе чобани, посекоше оскорушу, од ње праве свирале, у свирала говоре:

– Преди, момо, дарове! „

А гусле су јаворове.

Заповеди Господ Бог двема – трима анђелима: “ О, ви моји анђели, три небеске војводе, сиђ’те с неба на земљу, оседлајте гуслице од сувога јавора, па пођите по свету као пчела по цвету“.

Ој, вишњо, вишњице, дигни горе гране, испод тебе виле, дивно коло воде.

НЕК СЕ ЗАИГРА, ЗАПЕВА И ЗА ПОЈАС ЗАДЕНЕ!!!