Коњ у књижевности и митологији

Коњ је кроз векове био инспирација многим књижевницима и сликарима широм света. У историји и митологији многих народа такође је оставио трагове. Према легенди Бог је при стварању света упутио ветру ове речи: „Створи ми биће које ће бити лагано и брзо попут тебе, верно, племенито и снажно и које ће на својим леђима носити човека“. После тога је створио коња.

Коњ је човеков велики пријатељ. Од свих домаћих животиња, коњ је због своје неукротиве природе и величине последњи припитомљен. Од давнина се користио за рекреацију и лов, али и за ратовање. Изазивао је дивљење људи па су тако и настале многе легенде и веровања. Једно од најстаријих одржало се све до данас, а то је веровање да је потковица симбол велике среће.

Најпознатији митолошки коњ је крилати коњ Пегаз, син Посејдона и Медузе. Најчешће се спомиње да је био беле боје, а био је симбол најпре мудрости и славе, а касније поезије и инспирације.

                                                                           

Кентаур је митско биће с телом коња, а главом човека. Шетао је шумама и уживао у самоћи. Био је миљеник богова, а симболизује спој инстинктивне природе и хуманог, цивилизованог аспекта човека.

                                         

Део мита о Тројанском рату чини и тројански коњ. У старој Грчкој живела је лепа Хелена у коју се заљубио и тројански принц Парис. Он ју је касније отео и одвео у Троју. Грци су годинама безуспешно покушавали да освоје Троју, а онда је Одисеј смислио једно лукавство – огромног шупљег дрвеног коња у коме могу да се сакрију. Затим су коња понели Парису као знак мира после десетогодишњег ратовања. Парис је примио поклон и ставио га на главни трг јер је мислио да коњ симболизује победу против Грка. Током ноћи, грчки војници су изашли из коња и отворили капије града да би остатак војске ушао. Дошло је до битке, Троја је изгорела, а Хелена спашена. Тројански коњ је до данас остао симбол упорности и храбрости, али и велике љубави.

                                                                                                                                

У историји коњ такође има истакнуто место. Био је основа ратне моћи, а посебан род је била коњица. Коришћен је и као теретна животиња, а кад је дресиран, служио је јахачима и био главна атракција у тркама. Имао је и друштвено значење – знак је племићког и краљевског достојанства и моћи.

Најпознатији коњ у историји био је Букефал, коњ Александра Македонског. Постоји прича да је био најскупљи и најбољи коњ у македонском краљевству и да је био поклоњен краљу Филипу II. Пошто нико није успео да га узјаше, Филип је наредио да га врате, али је Александар схватио да се коњ плаши своје сенке, окренуо га ка сунцу и мирно га узјахао. На то је Филип рекао: „Сине, тражи краљевство према себи, моје је за тебе премало“. Тако је и било. Кад је Букефал угинуо, Александар је основао град и назвао га Букефалија.

                                                                                                                                  

Највећу част и дивљење које је човек указао једном коњу доживео је Инцитат (Брзоноги),  коњ римског императора Калигуле. Имао је мраморну шталу чији су  зидови били прекривени фрескама најчувенијих уметника. Јасле су му биле од слоноваче, а воду је пио из златног ведра.  Инцитат никада није изгубио ниједну трку. Калигула га је толико волео да га је прво произвео у грађанина Рима, затим у сенатора, а предложио га је за и конзула.  Калигула је чак свога коња по свим грађанским и верским прописима венчао прелепом кобилом Пенелопом.

У књижевности, епитет најпознатијег коња припада Росинанти, коњу Дона Кихота из истоименог Сервантесовог романа.

Иво Андрић: Ко је на мене пресудно утицао и зашто?

Иако се дуго опирао да одговори на питање из наслова, Андрић је кроз дружења и необавезне разговоре са новинарем Политике Драгославом Адамовићем, ипак изрекао довољно аутобиографских детаља за велику анкету „ Ко је на Вас пресудно утицао и зашто?“

„Никако не верујем у пресудне утицаје. Човек расте, развија се, чита, слика, пише, компонује, нешто га привлачи више, нешто мање, нечему се сав пода, нечему се одупре, свесно или несвесно. Понекад сам на неком концерту добијао неупоредиво више него у сусрету с писцем кога сам много волео, некад. И обрнуто: догађало ми се да одем на концерт, срећан што ћу опет чути дело које ми је у једном часу много значило, а вратим се с концерта празан, пуст.

Није то дело било друкчије, друкчији сам био ја, друкчије је било моје расположење, једном сам био потпуно чист и отворен, спреман да примим један утицај, други пут сам био као склопљена књига, затворен. А можда је за оно што сам тога дана радио баш тај други, за мене привидно неуспели концерт био значајнији него онај први који ми је остао у драгој успомени…

Када сам био дечак, окруживала ме је оскудица. Свакодневна оскудица. Ничег у нашој кући није било довољно. Никад ниједну књигу нисмо имали, сем понеку моју, школску… Пут од куће до школе увек је био исти: прво низбрдо до града, после узбрдо до куће. Знао сам на ком ћу сарајевском ћошку кога срести, знао сам где ћу обавезно застати: и зими и лети, и по киши и кад сунце упече, задржавао сам се обавезно пред једним књижарским излогом.

Ето, и тај излог једне провинцијске књижаре, пун књига чије наслове нисам ни разумевао, утицао је на мене. Сигурно је утицао, не двоумим се, знам шта ми је значио и тада и после, али када Ви питате – да ли је пресудно утицао, шта да Вам кажем? Можда је баш и пресудно утицао, мада ја мислим да човек није никад свестан колико тих пресудних утицаја истрпи у животу…

Тај  излог је нарочито пред вече привлачио моју пажњу, кад се осветли. Чинило ми се да су књиге, тада, онако осветљене, још лепше, а наслови још примамљивији. Сањао сам тај излог. Много пута доцније, када сам понешто у животу већ био и остварио, хватао сам себе… пред тим давним, драгим, сарајевским излогом.

Стајао сам пред чудним и тајанственим насловима, опчињавали су ме они сјајни омоти књига, радознало сам пиљио у све што је било изложено. Једно од болних сазнања из тих дана, можда и најболније, било је везано баш за тај мали излог, осветљен, начичкан књигама: немати.

Немати могућност да се дође до онога што се жарко жели. Никад у животу нисам сиромаштво примао као неки терет, али сам га тада први пут дубоко осетио, и срцем и главом. Неки непремостиви зид делио ме је од тих књига за којима сам чезнуо и полагано сам почео схватати шта значи имати, а шта значи немати.

Пред тим невидљивим зидом – то могу да Вам кажем искрено и у поверењу – почињала је да ради моја машта, и ту сам, могао бих то казати, први пут почињао да пишем. Не руком и не на папиру, него у себи, у својим мислима, у својој машти: давао сам своја тумачења и своја значења тим чудним, нејасним, тајанственим насловима које сам знао напамет, мада нисам знао шта значе; замишљао сам своје садржаје, покушавао сам, у ствари, да онај живот који су те књиге скривале од мене – дочарам некако себи.

Ту су ницале моје прве идеје, ту се негде, можда у подсвести, рађала у мени мисао да пишем, да будем писац, ту су настајале моје ненаписане приче, моји ненаписани романи. Одаћу Вам једну тајну: јунак свих тих мојих садржаја био сам ја сам!

Време је прошло, одавно тог излога више нема, али он живи у мом сећању, видим га јасно. Видим себе пред њим. Много сам књига од тог доба протурио кроз своје руке, над многима сам стајао данима и ноћима, многе су ми постале најбољи пријатељи, неке сам и написао, али, ето, тај излог с књигама из мојих далеких дечачких дана живи непрекидно у мени. Пратио ме је увек, ма где био, ма шта радио.

                                                                                                                                                                                

Постоји још један тренутак мога живота судбоносно везан за књигу. Био је рат, и једнога дана су ме ухапсили. Кад данас кажем „ухапсили ме“, то више, нажалост, нема ону важност и тежину, ни оно значење које је тај чин имао онда, у мојој младости.

До тог времена хапсили су само злочинце и лопове; знало се у једном граду ко и из које и какве куће може бити ухапшен, а ко не може бити ухапшен. С тим таласом хапшења које је започела Аустро – Угарска почиње ера масовног депортовања људи, која је своју кулминацију доживела у Другом светском рату.

Хоћу да Вам кажем: када је моја генерација била као Ваша, и млађа још, није била научила на хапшења, није била привикнута на хапшења. Ваше генерације су на то свикле. Бити у затвору, чинило ми се тада, да је то крај – свега. Крај живота: ви чекате само када ће доћи да вас одведу на стратиште, друго се није чекало…

Нисмо имали искуства. Када сам се нашао у ћелији, ја сам само мислио на смрт. Сећам се ћелије број 115 и свога неописивог страха. Спроводи ме стражар, мени се чини да никад у дужем ходнику нисам био, буквално нема краја, само нас двојица, и он одједном пред једним вратима виче – halt!

И виче тако као да нас је ту стотина, као да зауставља ескадрон коњице, као да ту нисмо само нас двојица, он и ја. Врата се отворе, мало зашкрипе, тресну, чујете кључ, и останете сами.

Сами, а с вама ваш страх. Огроман. О чему год почнете мислити, свака мисао заврши се страхом. Ти први дани у ћелији остали су у мени вечни као и онај мали књижарски излог с књигама. То су два сасвим различита сећања, али трајна. Пред излогом сам гледао у књиге, у ћелији сам одједном почео гледати у – руке. Упознао сам се с њима.

Најпре сам утврдио с чуђењем – да нисам ни знао какве руке имам, какве су ми шаке, какви прсти, нокти. Мисао одлута у том гледању, али поглед опет падне на руке, на прсте… Нисам тада помишљао на онај излог с књигама, али сам осећао како непрекидно мислим на – сунце. Где је, има ли га?

У том животу оивиченом ћелијом, неизвесношћу, страхом, био је прави празник када сам се нашао пред истражитељем. Млад Бечлија, једва нешто старији од мене, правник. У разговору рекао ми је најпре нешто у шта нисам могао ни поверовати, што је из основа изменило цео мој живот: рекао ми је, сећам се тачно како ми је рекао, даћу Вам послужитеља, нека Вам од куће пошаљу топлију преобуку, неко ћебе и књиге.

И кад је дошао човек који је моју поруку носио кући, питао је: које књиге? Рекао сам у оној грозничавости коју доноси свака нагла и неочекивана промена стања у коме се налазите – покупите све књиге с мога стола!

И он је отишао, донео ми ћебе, чарапе, газдарица ми је послала неколико дивних јабука, моје ново одело и само једну књигу. Једну једину! Дан пре хапшења уређивао сам собу и све сам оставио на „своје место“, волео сам ред. Заборавио сам на то у затвору! Кад је моја порука била пренета, газдарица је погледала сто и видела једну књигу коју је у међувремену поштар донео: она, једна једина, приспела је у моје руке!

Али, била је то књига. Имао сам књигу у руци и одједном је онај неизрециви страх некуд ишчилео, да га више нигде нема у мени; чинило ми се да настављам да живим…

И када ме питате ко је на мене пресудно утицао, како могу да Вам одговорим? Онај излог с књигама чије наслове нисам разумевао? Можда баш он! Или она једна једина књига која се нашла на мом стоу? Можда баш она!…

А сад видите: на столу се могла налазити, рецимо, Киркегардова књига или Жил Вернова, и ви сад с том једном једином књигом коју је случај угурао у ваше руке остајете затворени годину дана, две године, читате је десет, двадесет пута.

Могу ли тај писац и та његова књига да не утичу на вас? Морају утицати, а није исто утиче ли Киркегард  или Верн…

Не, заиста мислим да ту не може бити прецизног одговора: када се упустите у ту авантуру писања, онда све утиче на вас.

                                                                                                              

У младости сам, на пример, необично волео Леопардија. Очарала ме његова поезија; када сам почињао да пишем, говорио сам себи: шта вреди писати кад више нико не може рећи то што је рекао Леопарди… И како је рекао. Та љубав према Леопардију била је моја тајна…

Много доцније један од најбољих писаца међу нашим Мађарима, кога чак нисам ни познавао у том часу, написао је, пре можда четрдесетак година, један есеј о мени, и ту је казао да осећа Леопардија читајући ме… Ласкало ми је то! Студирао сам у Кракову и могао бих много и много да причам колико дугујем пољској књижевности; и пољским песницима и пољским романсијерима; то је мој велики лични дуг захвалности.

Или: постоји у мени једна необично наглашена црта везаности за скандинавске писце: Стриндберг, Хамсун, Селма Лагерлеф, Ибзен. Или: колико бих могао причати шта је за мене значило упознавање с неким француским писцима, или с руским, немачким, енглеским, шпанским? Као студент, читао сам у француским и немачким преводима старе кинеске песнике. Узбуђивали су ме, и својом мисаоношћу и својом топлином. Боље су ми звучали на немачком.

Не знам, наравно, због чега: да ли је то било питање духа једног или другог језика, или можда који је преводилац био бољи, француски или немачки, или је, можда, тада мени немачки „боље лежао“, тек – ти немачки преводи су ми причињавали огромно задовољство. Они су родили у мени жељу да видим Кину и нисам пропустио прилику када ми се указала… А ето, видите, када сам много година касније био у Стокхолму, говорио сам на француском…

                                                                                 

Све то – онај мали излог, књига у затвору, Леопардди, кинески стихови, Скандинавци и Пољаци, Французи, Немци и Руси, све је то само један могући вид приче о утицајима. Како из свега тога, и из много још чега другог нереченог, извући нешто што би требало назвати пресудним утицајем? Ја то, једноставно, не знам, а нисам сигуран ни да умем да кажем.

Разлог је врло обичан: кад читате добре писце, догађају вам се понекад невероватне ствари – одједном осетите да тај кога читате говори о нечему што тиња запретено негде у вама, и ви на зачуђујући начин сазнате да нисте сами, да је још неког мучило то што мучи вас; да нисте остављени, и да је једном још неког болело то што вас сад боли и због чега се ви сад распињете.

То вам је у исто време и подршка, и нада, и мелем, а писцу од талента једна прилика више да нешто проверено добро…утиче на њега.“

                                                                                                                                          

                                                                                                                                Забележио: Драгослав Адамовић ( Политика, 1975)

Моје будуће занимање

           Имам једанаест година и имам много жеља. Букну из све снаге, затим ишчезну као да никад нису постојале. Час желим једно, час друго, а онда нешто сасвим треће.

           Желела сам да будем стоматолог. Играла сам се са луткама, вадила им и поправљала зубе. Мазала сам им нокте да им олакшам бол.

           А онда… а онда сам желела да будем наставник. Поставила бих лутке, а ја као седим за катедром, посматрам своје ученике и поносим се својим успехом. Учим лутке, као бајаги ученике, да воле књиге и да их читају. Разговарам са њима. Ја сам им пријатељ, подршка која им је потребна у тренуцима патње и бриге. Говорим им да ми верују.

           Често размишљам о одраслима. У школи нас уче шта је географска ширина и дужина, шта је генитив, а шта акузатив, грађу ћелија и разломке. Уче нас да се не свађамо, да поштујемо друге, да не повредимо никога, да делимо, да нисмо похлепни, а одрасли баш те ствари раде. Тада пожелим да будем дипломата и постанем неко битан и важан. Замишљам како седим у великој канцеларији, на кожној фотељи са гомилом папира на столу и телефоном који непрестано звони. У глави ми је реченица коју мој тата често понавља: „Оно си што радиш, а не што говориш да јеси“.

           Радила бих тако да ниједно дете на свету не би заплакало зато што је гладно. Имали бисмо зелене паркиће где бисмо се слободно играли, базене, бицикле, рачунаре… Ниједан војник не би отишао у рат, шуме би остале тамо где јесу, а животиње би слободно живеле у природи.

           Као дипломата, објаснила бих људима да се не треба бојати да деле ако имају више него што им треба. Објаснићу им да неће изгубити своје богатство ако помогну деци у Африци. Не би било зависти, лажи и злобе…

           Борићу се за будућност, своју и својих другара. Бићу дипломата.

           Време ће показати да ли је ова моја одлука трајна или ћу је опет променити. Морам бити старија како бих тачно знала шта желим и своје жеље претворила у стварност. Али једно сигурно знам, које год занимање изаберем, знањем, вољом и вером могу то постићи.

                                                Ивана МилидраговићVII2

Фестивал лепе речи

Друштво српско-руског јединства „Тител“ организовало је трећи пут заредом Фестивал лепе речи поводом Европског дана језика и расписало литерарни конкурс за основце, средњошколце, студенте и одрасле. Европски дан језика обележава се ради скретања пажње јавности на језичко богатство Европе, као и на важност учења страних језика како би се у већој мери ценила вредност и особеност различитих култура.

На конкурс се пријавило 342 кандидата из Србије и иностранства (Грчка, БиХ, Бугарска, Црна Гора, Украјина). Они су конкурисали песничким, прозним и сатиричним остварењима на српском и руском језику. Међу одабраним радовима нашли су се и радови наших ученика.

Лука Радош 7/2 добио је признање за прозни рад „Моја земља“, а Ивана Париповић 6/3 за песму „Очи“.

Њихови радови су објављени у „Тителтеки“, Зборнику победничких и одабраних радова.

Очи

 

Погледај ме у очи.

Шта видиш, реци,

да ли светлост ил’ мрак

ил’ један топао зрак?

Срце мирно ил’ немирно?

А овај сјај у очима

је ли то нада

која мојим срцем влада?

Погледај ме у очи

и реци

да ли то мрак

на моју душу пада,

и туга

мојим срцем одзвања

или то светлост сија

и тугу склања?

 

Ивана Париповић VI3

Моја земља

Моја земља је место као ни једно друго на свету. Могло би се рећи –  једиствена земља јединствених људи. У шареној је и питомој природи. Од равне Војводине до брежуљкасте Шумадије, цела је пуна шармантних и страсних људи, великих родољуба, које волим подједнако као и њу саму. Земља о којој су сви имали високо мишљење па чак и познате историјске личности као што су: турски султан Сулејман , генерал немачке војске Аугуст фон Макензен , па чак и озлоглашени Адолф Хитлер, који је говорио да нас не воли, али да нас цени и поштује јер смо храбар народ!!!

Ову земљу волим и зато што нико други нема Милоша Обилића, јунака над јунацима, нема Николу Теслу, ексцентричног научника који је направио велике и важне изуме без којих не бисмо могли да живимо данас, па на крају крајева чак и Новака Ђоковића, који је племенита особа, а да не помињемо да игра боље од Мареја, Надала и Федерера заједно.

Волим центиметар Србије више него целу Европу, коју бих продао за један једини косовски божур. Моје писмо је ЋИРИЛИЦА, писмо које су ми оставили моји преци којима се поносим и дичим, и који су се борили за Косово брдовито… Срце ми пукне у милион делова када чујем да хоће да га се одрекну, и да га продају. Зашто? Запитајте се… Због мањих цена би се одрекли Милоша Обилића и свега што је српско. Схватите, крвљу натопљен бусен, свет хоће да ми узме, и да нам уништи кости предака, мошти светаца…

Не очекујем да то разумеју народи без традиције и језика. Такве земље нам скрнаве гробља… Народи са земљом, али без историје… Нешто нас води кроз векове… нека дубока, трајна вера, родољубље…  Ја сам Србин и ја се својом земљом поносим и ја њој, могу слободно да тврдим, припадам.

Лука Радош VI2

Традиција и језик

Језик и култура, обичаји и веровања, лепота и мудрост живота чине традицију једног народа. То је нешто по чему се тај народ у окружењу препознаје, то је богатство духа које му помаже да траје и опстаје. Српски народ је свој језик вековима неговао, чувао и богатио. И ми треба да наставимо ту традицију. Долазак новог времена и нових генерација и тежња да се иде укорак са савременим светом као да лагано потискују оно што нам је у коренима. Проћи ће године и векови, мешаће се разни народи и њихове културе, али не треба заборавити свој језик и обичаје, нити их се одрицати.

Језик је оно по чему се препознаје један народ. И ако жели будућност, треба да памти своју прошлост, да чува корене и негује традицију.  Поштовањем своје културе и језика, човек цени себе.   То је говорио и Стефан Немања: „Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? … Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика“.

Култ дрвета код старих Срба

Дрвеће и цвеће прате Србина кроз читав његов живот. У радости и жалости, од колевке па до гроба. Тиса и храст су Божије растиње.

Срби сва дрвета деле на добра и зла.

Леска доноси срећу, испуњава сваку жељу, њоме се може убити ђаво, а човек претворити у животињу.

„Лешчице, по Богу сестрице!“

У леску не удара гром, због тога чобани, кад загрми, беже под њу.

Прича се да су први људи рођени из дрвета. Девојка се рађа из босиљка, јабуке или бора.

„Из Омера зелен бор никао, из Мериме зелена борика, борика се око бора вила, кано свила око смиља.“

Хајдуци су се молили Богу и заклињали под зеленом јелом.

„Излазило на небо сунашце, а девојка за гору на воду. Угледа је лијепо сунашце, угледа је кроз јелово грање.“

И липа је свето дрво код Срба, зато су је Турци псовали.

“Море, да ти крст липов…“

А око липе вршена су некад и венчања…

Храст је посебно дрво Бога громовника. Он се сече на Бадње вече.

Под храстом се одржавају и врше суђења.

Причешћивање о Васкрсу врши се под зеленом шљивом или другим зеленим дрветом, као у храму.

Прича се како некакав цар никада није ишао у цркву да се моли Богу, већ је то чинио под крушком.

„Чобанин се наслонио на гранчицу орахову. Туд пролази млада мома да поткине ту гранчицу.“

Тисовина је вилинско дрво и расте само на чистом месту.

Легенда каже – некаква Циганка је за опкладу од педесет плугова, који су на једној њиви орали, бајалицом зауставила четрдесет девет, а педесети није могла, јер је био од тисовине.

Болесник, ако хоће да оздрави, треба да спава под јасеном, јер ноћу вила, која борави у јасену, долази болеснику на сан и казује му лек од болести.

Наш народ, кад хоће да му се верује, куне се у бор и глог – “ Бора ми! “   „Глога ми! „

Глог се сматра за космичко, васионско дрво.

Легенда каже да на глоговим гранама стоји цела земља. За њих је везан црни пас који непрекидно гризе глог, и ако би га прегризао, свет би пропао. Да се то не би догодило, Свети Петар, с времена на време, прекрсти га штапом и глог се врати на своју меру.

Свирала је од зове и крушке.

„Где је мома паднула, ту је расла оскоруша. К њој долазе чобани, посекоше оскорушу, од ње праве свирале, у свирала говоре:

– Преди, момо, дарове! „

А гусле су јаворове.

Заповеди Господ Бог двема – трима анђелима: “ О, ви моји анђели, три небеске војводе, сиђ’те с неба на земљу, оседлајте гуслице од сувога јавора, па пођите по свету као пчела по цвету“.

Ој, вишњо, вишњице, дигни горе гране, испод тебе виле, дивно коло воде.

НЕК СЕ ЗАИГРА, ЗАПЕВА И ЗА ПОЈАС ЗАДЕНЕ!!!